Зубобоља — кратка историја великог бола

На пијаци на једном средњовековном градском тргу, упадљиво обучени варалица хвали се да може безболно извадити зуб. Његов саучесник се наводно нерадо пријављује као добровољац, а преварант му вади лажни зуб, након чега свима около показује окрвављени кутњак који држи у руци. Убрзо особе које пате од зубобоље прилазе и плаћају да им се извади зуб. Звук добоша и трубе надјачава њихове јауке, како друге не би одвратили од вађења зуба. У наредним данима у неким случајевима долази до сепсе, али варалица је тада већ далеко.

ДАНАС готово нико ко пати од зубобоље не мора да западне у руке таквим преварантима. Данашњи зубари могу излечити зубобољу и често могу спречити губитак зуба. Па ипак, многи људи се плаше одласка код зубара. Ако се осврнемо на то шта су зубари раније радили како би пацијентима ублажили бол, то нам може помоћи да више ценимо данашње зубарство.

Каже се да је зубни каријес друга најчешћа болест, одмах иза прехладе. То није нека болест савременог доба. Из поезије коју је писао краљ Соломон види се да је у древном Израелу било сасвим уобичајено да људи у старости остану готово без зуба (Проповедник 12:3).

Чак су и краљеви патили

Зубобоља није заобишла ни Елизабету I, краљицу Енглеске. Један посетилац из Немачке, који је запазио њене поцрнеле зубе, рекао је да је то „мана којој су Енглези изгледа били подложни због велике употребе шећера“. У децембру 1578, зубобоља је краљицу мучила даноноћно. Њени лекари су јој препоручили да извади оболели зуб, али она је то одбила, вероватно зато што се плашила тог бола. Да би је подстакао да то уради, Џон Ејлмер, лондонски бискуп, пристао је да му се пред њом извади један зуб, који је вероватно био покварен. Веома галантан гест, с обзиром да је тај старац имао свега неколико зуба!

У то време су обични људи који су морали да ваде зуб одлазили код берберина или чак код ковача. Како је више људи могло себи да приушти шећер, зубобоља је постала чешћа појава, тако да је настала и већа потреба за особама које умеју да изваде зуб. Тако су неки лекари и хирурзи почели да се интересују за лечење оболелих зуба. Силом прилика, сви су они били самоуки, пошто су стручњаци љубоморно чували своје пословне тајне. Осим тога, постојало је веома мало књига о тој теми.

Око сто година након времена Елизабете I, краљ Луј XIV је владао Француском. Њега је зубобоља мучила већи део живота, и 1685. су му извађени сви зуби на левој страни горње вилице. Неки тврде да су краљеви проблеми са зубима утицали на његову катастрофалну одлуку да забрани слободу вероисповести у Француској, што је  довело до таласа бруталног прогонства религиозних мањина.

Настанак савременог зубарства

Утицај раскошног начина живота Луја XIV на париско друштво довео је до настанка зубарске професије. Успех на двору и у друштву зависио је од отменог изгледа. Потражња за вештачким зубима, који су се носили више због изгледа него што су служили да се њима једе, довела је до настанка једне нове групе хирурга — зубара који су радили само за елитну клијентелу. Водећи зубни лекар у Паризу био је Пјер Фошар, који је хирургију научио у француској морнарици. Он је критиковао хирурге који су вађење зуба препуштали некомпетентним берберима и шарлатанима, и био је први који је себе назвао зубним хирургом.

Прекршивши обичај чувања пословних тајни, Фошар је 1728. написао књигу у којој је изложио све медицинске поступке које је знао. Због тога је назван „оцем зубарства“. Он је био први код кога су пацијенти седели на зубарској столици уместо да леже на поду. Фошар је такође направио пет алатки за вађење зуба. Међутим, није се задржао само на вађењу зуба. Направио је и зубарску бушилицу и развио је методе пломбирања. Научио је како да напуни канал у корену зуба и да причврсти вештачки зуб за корен. Протезе које је он правио биле су од слоноваче и имале су једну опругу како би горња вилица стајала на свом месту. Захваљујући Фошару, зубарство је постало професија. Његов утицај се проширио чак и преко Атлантског океана.

Невоља првог америчког председника

Око стотину година након Луја XIV, далеко у Америци, од зубобоље је патио Џорџ Вашингтон. Од његове 22. године, вађен му је скоро по један зуб годишње. Замислите с каквом се невољом морао суочавати док је предводио своју Континенталну војску! У време када је постао први председник Сједињених Држава, 1789. године, био је већ практично без зуба.

Вашингтон је такође патио због тога што је губитак зуба и ношење протезе која му није добро стајала кварило његов изглед. Био је и те како свестан свог изгледа док је радио на свом имиџу као председник нове нације. У тим данима, протезе се нису изливале на основу узетих отисака. Пошто су се правиле од слоноваче, нису могле да буду добро фиксиране. Енглеска господа се борила са истим проблемима као и Вашингтон. Каже се да је њихов препознатљиви „суви хумор“ настао тако што су избегавали гласно да се смеју како им се не би видели вештачки зуби.

Прича да је Вашингтон носио дрвену протезу очигледно није тачна. Његова протеза је била састављена од људских зуба, слоноваче и олова, али не и од дрвета. Његови зубари су вероватно набављали зубе од пљачкаша гробова. Трговци зубима су такође ишли за војском и вадили зубе погинулима у бици. Протезе су биле луксуз који су могли приуштити само богати људи. Обичном народу су постале доступне тек 50-их година XIX века, када је откривена гума која је почела да се користи у прављењу основе протезе. Премда су Вашингтонови зубари били међу водећим личностима у својој професији, они још увек нису у потпуности разумели узрок зубобоље.

Истина о зубобољи

Од древних времена, људи су сматрали да зубобољу узрокују мали црви, и та теорија је опстала све до XVIII века. Године 1890,  Вилоби Милер, амерички зубар који је радио на Берлинском универзитету у Немачкој, идентификовао је узрочника зубног каријеса, што је главни узрок зубобоље. Одређена врста бактерија која се посебно добро развија у присуству шећера ствара киселину која напада зубе. Али, како се кварење зуба може спречити? Одговор је пронађен готово случајно.

Деценијама су се зубари у Колораду у Сједињеним Државама питали зашто тако много људи има флеке на зубима. На крају су установили да је то због вишка флуора у води коју су пили. Међутим, док су се бавили тим локалним проблемом, случајно су открили чињеницу која ће бити од светског значаја када је у питању спречавање зубобоље: људима који су одрасли на месту где пијаћа вода не садржи довољно флуора чешће се кваре зуби. Флуор, који се често налази у пијаћој води, налази се у саставу зубне глеђи. Када људи који пију воду с недостатком флуора почну узимати довољну количину овог елемента, појављивање зубног каријеса опада за 65 процената.

Тако је мистерија решена. Зубобољу углавном проузрокује зубни каријес. Шећер доприноси његовом појављивању. Флуор помаже да се то спречи. Наравно, утврђено је да флуор није замена за редовно прање зуба четкицом и чишћење концем.

Потрага за безболним лечењем зуба

Пре него што су откривени анестетици, лечење зуба је било веома болно. Зубари су бушили осетљиве кварне зубе оштрим инструментима и затим попуњавали шупљину врелим металом. Пошто нису знали за други начин лечења, спржили би инфицирану пулпу зуба тако што би гурнули усијану металну иглу у канал који се налази у корену. Пре него што су направљене специјалне алатке и анестетици, вађење зуба је такође било застрашујуће искуство. Људи су се подлагали тим болним поступцима само зато што је живети са зубобољом било још горе. Премда су се биљни препарати као што је опијум, индијска конопља и мандрагора користили вековима, они су само ублажавали бол. Да ли ће зубари икада моћи безболно обављати хируршке интервенције?

Анестетичка својства азот-субоксида, или гаса смејавца, запажена су убрзо након што је енглески хемичар Џозеф Присли први пут направио то једињење 1772. Међутим, нико га није користио као анестетик све до 1844. Десетог децембра те године, Хорас Велс, зубар из Хартфорда у Конектикату (САД), присуствовао је предавању на ком су људи забављани гасом смејавцем. Велс је запазио да је један човек који је био под утицајем тог гаса ногом ударао о клупу а ипак није показивао да осећа бол. Велс је био саосећајан човек и било му је веома тешко када је наносио бол пацијентима. Одмах је помислио на то како би се овај гас могао користити као анестетик. Међутим, пре него што га је дао другима, одлучио је да га испроба на себи. Већ сутрадан, сео је на своју операциону столицу и инхалирао овај гас све док није остао без свести. Затим му је колега извадио умњак који га је болео. То је био историјски догађај. Коначно је безболно лечење зуба било могуће! a

Отада је стоматологија у много чему напредовала. Сигурно ћете се сложити да је одлазак код зубара данас много пријатније искуство.

[Фуснота]

[Слика на 28. страни]

Протеза од слоноваче коју је носио Џорџ Вашингтон, први амерички председник

[Извор]

Courtesy of The National Museum of Dentistry, Baltimore, MD

[Слика на 29. страни]

Уметнички приказ прве операције зуба у којој се као анестетик користио азот-субоксид, 1844. године

[Извор]

Courtesy of the National Library of Medicine

[Извор слике на 27. страни]

Courtesy of the National Library of Medicine