Трансфузиологија — да ли ће опстати?

„Трансфузиологија ће и даље бити помало налик на шетњу тропском кишном шумом, где су познати путеви јасно видљиви, али се њима ипак треба кретати опрезно, док нове, скривене опасности вребају на сваком кораку како би неопрезне ухватиле у замку“ (Ијан Френклин, професор трансфузиологије).

ОТКАКО се након избијања епидемије сиде током 1980-их крв нашла у средишту пажње светске јавности, појачала су се настојања да се елиминишу „скривене опасности“ које су повезане с том драгоценом течношћу. Упркос томе, још увек постоје огромне препреке. У једном извештају Светске здравствене организације који је објављен у јуну 2005. признаје се: „Вероватноћа примања безбедне трансфузије... знатно варира од земље до земље.“ Зашто?

У многим земљама не постоје државни програми у оквиру којих би били дефинисани стандарди за безбедно сакупљање, тестирање и транспорт крви и крвних деривата. Понекад се залихе крви складиште у нехигијенским условима — у обичним, неадекватно одржаваним фрижидерима или чак у фрижидерима који се користе за излете! Када не постоје безбедносни стандарди, пацијенти могу имати озбиљне компликације због тога што су примили крв даваоца који живи стотинама — ако не и хиљадама километара далеко.

Потпуно безбедна крв — скоро недостижан циљ

Надлежни у неким земљама тврде да су њихове залихе крви безбедније него икад. Па ипак, још увек има разлога за опрез. На првој страни летка Circular of Information, који заједнички припремају три америчке установе чија је делатност повезана са трансфузијом, наводи се: „УПОЗОРЕЊЕ: Будући да се пуна крв и крвне компоненте добијају из људске крви, постоји ризик од преношења  узрочника заразних болести, као што су вируси... Пажљив одабир давалаца крви и постојећи лабораторијски тестови не отклањају тај ризик.“

Питер Керолан, високи службеник Међународне федерације Црвеног крста и Црвеног полумесеца, са оправданим разлогом каже: „Нико не може гарантовати да су залихе крви потпуно безбедне.“ Он додаје: „Увек ће бити нових инфекција за које у датом тренутку не постоји тест.“

Шта ако се појави нека нова заразна болест чији се узрочник, попут вируса сиде, дуго не открије, а лако се преноси крвљу? На медицинској конференцији која је у априлу 2005. одржана у Прагу, др Харви Клајн, представник америчког Националног института за здравље, назвао је ту могућност отрежњавајућом. Он је додао: „Заводи за трансфузију крви не би били ништа способнији да спрече ширење болести путем трансфузије него што су били када је избила епидемија сиде.“

Грешке и трансфузијске реакције

Које су највеће опасности повезане с трансфузијом у развијеним земљама? Грешке и имунолошке реакције. Позивајући се на једно канадско истраживање из 2001, новине Globe and Mail известиле су о више хиљада случајева трансфузије који су могли имати фаталан исход јер су „узорци крви узимани од погрешног пацијента, нису исправо обележавани или се тражило да се трансфузија да̂ пацијенту коме није била потребна“. У периоду између 1995. и 2001, такве грешке су у Сједињеним Државама проузроковале смрт најмање 441 особе.

Ризици с којима се суочавају они који приме крв друге особе у основи су слични ризицима који су везани за трансплантацију органа. Може доћи до имунолошке реакције организма који настоји да одбаци страно ткиво. У неким случајевима, трансфузија крви може блокирати природну имунолошку реакцију организма. Услед такве имуносупресије, пацијент постаје подложан постоперативним инфекцијама и вирусима на које је до тада био отпоран. Сасвим је разумљиво што професор Ијан Френклин, кога смо цитирали у уводу овог чланка, подстиче лекаре да „размисле једном, двапут, па и трипут пре него што се одлуче да пацијенту дају трансфузију“.

Стручњаци отворено говоре

С обзиром на та сазнања, све већи број стручњака сада не гледа олако на примену трансфузије у лечењу. У приручнику Dailey’s Notes on Blood пише: „Неки лекари тврде да је алогена крв [крв друге особе] опасан лек који би био забрањен када би се на њега применили исти критеријуми као и на друге лекове.“

Крајем 2004, коментаришући о давању једне од главних компоненти крви пацијентима који су имали операцију срца, професор Брус Спис је рекао: „Скоро да нема [медицинских] чланака који подупиру гледиште да трансфузија позитивно утиче на опоравак пацијента.“ У ствари, он сматра да такве трансфузије углавном „могу донети више штете него користи у практично свим случајевима осим када се ради о озбиљној повреди“, јер повећавају „ризик од добијања упале плућа, инфекција, срчаног и можданог удара“.

Многи се изненаде када сазнају да стандарди на основу којих се процењује да ли пацијенту треба дати крв нису јединствени као што би се могло очекивати. Доктор Габријел Педраза је недавно подсетио своје колеге у Чилеу да је трансфузија „непотпуно дефинисана метода“, због чега је „тешко... применити смернице које би биле општеприхваћене“. Стога не изненађује што Брајан Маклеланд, директор единбуршког и шкотског Завода за трансфузију крви, тражи од лекара да „имају на уму да је трансфузија заправо трансплантација и да стога није одлука коју треба олако донети“. Он предлаже лекарима да поставе себи питање: ’Да ли бих пристао на  трансфузију да се ради о мени или о мом детету?‘

У ствари, приличан број здравствених радника дели мишљење једног хематолога који је изјавио за Пробудите се!: „Ми трансфузиолози не волимо да примамо нити да дајемо трансфузију.“ Ако тако мисле неки стручњаци који раде у медицинским установама, шта да кажу пацијенти?

Да ли ће се у медицини нешто променити?

Можда се питате: ’Ако је с трансфузијом крви повезано толико опасности, зашто се крв и даље често користи, иако постоје замене?‘ Један од разлога је тај што многи лекари једноставно оклевају да промене методе лечења или нису упознати с терапијама које се тренутно користе као алтернатива трансфузији. Према једном чланку из часописа Transfusion, „одлуку да ли ће дати трансфузију, лекари доносе на основу некадашњих сазнања, преовладавајућег стручног гледишта у средини у којој живе и ’клиничке процене‘“.

Значајну улогу игра и умеће хирурга. Докторка Беверли Хант из Лондона, пише да „губитак крви знатно варира од хирурга до хирурга, и постоји све веће интересовање за обучавање хирурга адекватној хируршкој хемостази [методама заустављања крварења]“. Има оних који тврде да су трошкови бескрвног лечења превисоки, иако извештаји показују супротно. Међутим, многи лекари би се сложили с начелником др Мајклом Роузом, који каже: „За сваког пацијента који је оперисан без крви, може се рећи да је добио најквалитетније могуће лечење.“ a

Најквалитетније лечење — зар то није оно што бисте желели? Ако је тако, онда имате нешто заједничко са људима од којих сте добили овај часопис. Позивамо вас да прочитате следећи чланак како бисте сазнали нешто о њиховом јединственом ставу када је у питању трансфузија крви.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 6. страни]

’Размислите једном, двапут, па и трипут пре него што пацијенту дате трансфузију‘ (професор Ијан Френклин).

[Истакнути текст на 6. страни]

’Да ли бих пристао на трансфузију да се ради о мени или о мом детету?‘(Брајан Маклеланд).

[Оквир/Слика на страни 7]

Смртоносна ПОСЛЕДИЦА

Трансфузијом изазвано акутно оштећење плућа (TRALI) први пут је регистровано почетком 1990-их. То је потенцијално смртоносна имунолошка реакција на трансфузију крви. Према садашњим сазнањима, она сваке године проузрокује на стотине смртних случајева. Међутим, стручњаци сумњају да је тај број далеко већи, јер многи здравствени радници не препознају њене симптоме. Иако није познато шта доводи до те реакције, према часопису New Scientist, изгледа да крв која је проузрокује „најчешће потиче од давалаца који су раније били у контакту с различитим крвним групама, као што су... људи који су више пута примили трансфузију“. У једном извештају се наводи да је у Сједињеним Државама и Британији акутно оштећење плућа изазвано трансфузијом сада скоро на врху листе узрока смртних случајева повезаних с трансфузијом. Због тога је оно „већи проблем за банке крви него познате болести као што је сида“.

 [Оквир/Дијаграм на странама 8, 9]

Састав КРВИ

Од добровољних давалаца најчешће се узима пуна крв. Међутим, у многим случајевима узима се само плазма. У неким земљама се пацијентима даје пуна крв, док се у већини других земаља она обично раздваја на главне компоненте пре него што се тестира и користи у лечењу. Овде ћемо се упознати са четири главне компоненте крви, њиховом улогом и процентом у укупном волумену крви.

ПЛАЗМА чини од 52 до 62 посто укупног волумена крви. То је бледожута течност у којој се налазе и којом се преносе крвне ћелије, протеини и друге материје.

Плазма се углавном састоји од воде — 91,5 посто. Протеини од којих се добијају фракције плазме чине 7 посто плазме (међу њима су албумини који у састав плазме улазе са око 4 посто, глобулини, око 3 посто и фибриноген, мање од 1 посто). Преосталих 1,5 посто плазме састоји се од других супстанци, као што су хранљиве материје, хормони, респираторни гасови (кисеоник и угљен-диоксид), електролити, витамини и отпадне материје.

 БЕЛА КРВНА ЗРНЦА (леукоцити) чине мање од један посто укупног волумена крви. Леукоцити нападају и уништавају потенцијално опасне материје које доспевају у организам.

КРВНЕ ПЛОЧИЦЕ (тромбоцити) чине мање од један посто укупног волумена крви. Од њих се стварају угрушци, чиме се спречава истицање крви из ране.

ЦРВЕНА КРВНА ЗРНЦА (еритроцити) чине између 38 и 48 посто укупног волумена крви. Те ћелије одржавају ткива у животу тако што допремају кисеоник и односе угљен-диоксид.

Као што се из крвне плазме могу добити различите фракције, и друге главне компоненте могу се прерадити како би се издвојили мањи делови, то јест фракције. На пример, хемоглобин се добија из црвених крвних зрнаца.

[Дијаграм]

ПЛАЗМА

ВОДА 91,5%

ПРОТЕИНИ 7%

АЛБУМИНИ

ГЛОБУЛИНИ

ФИБРИНОГЕН

ДРУГЕ МАТЕРИЈЕ 1,5%

ХРАНЉИВЕ МАТЕРИЈЕ

ХОРМОНИ

РЕСПИРАТОРНИ ГАСОВИ

ЕЛЕКТРОЛИТИ

ВИТАМИНИ

ОТПАДНЕ МАТЕРИЈЕ

[Извор]

Страна 9: Компоненте крви (слике у круговима): This project has been funded in whole or in part with federal funds from the National Cancer Institute, National Institutes of Health, under contract N01-CO-12400. The content of this publication does not necessarily reflect the views or policies of the Department of Health and Human Services, nor does mention of trade names, commercial products, or organizations imply endorsement by the U.S. Government

[Оквир/Слика на странама 8, 9]

Алтернатива за трансфузију крви

Посредством својих Одбора за односе с болницама, Јеховини сведоци су у протеклих шест година здравственим радницима широм света уручили десетине хиљада примерака видео-касете с документарним филмом Методе лечења без трансфузије — једноставне, безбедне, ефикасне. b У том филму, који је доступан на око 25 језика, светски познати стручњаци говоре о ефикасним методама које се тренутно користе у бескрвном лечењу. То је имало одјека у јавности. На пример, након пројекције тог документарног филма крајем 2001, Национални завод за трансфузију из Велике Британије послао је писмо с тим видео-материјалом директорима банака крви и хематолозима консултантима из целе земље. Сви су подстакнути да погледају филм због „све раширенијег гледишта да је један од циљева доброг лечења избећи трансфузију крви кад год је то могуће“. У писму је наведено да је „главна порука [тог документарног филма] похвална и да јој Национални завод пружа пуну подршку“.

[Фуснота]

[Оквир/Слика на страни 9]

Фракционисање — Коришћење мањих крвних компоненти у лечењу

Наука и технологија су омогућиле откривање и издвајање састојака крви путем поступка који се назива фракционисање. То можемо приказати на следећи начин: Морска вода, коју чини 96,5 процената воде, може се фракционисањем разложити како би се добиле остале супстанце које се налазе у њој, као што су магнезијум, бром и, наравно, со. Слично томе, крвна плазма, која чини више од половине волумена крви, састоји се од преко 90 процената воде и може се прерадити како би се добиле фракције, међу којима су протеини као што су албумин, фибриноген и различити глобулини.

Током лечења или терапије лекар би могао препоручити давање концентрованих количина неке фракције плазме. Једна таква фракција је криопреципитат, који се добија тако што се плазма најпре заледи а потом одмрзне. Тај нерастворљив део плазме богат је факторима који поспешују коагулацију, то јест згрушавање крви и обично се даје пацијентима како би се зауставило крварење. Други поступци могу укључивати производ који садржи неку фракцију крви, било у траговима или као главни састојак. c Неки протеини из плазме се користе у инјекцијама које се обично дају ради јачања имунитета након изложености узрочницима заразних болести. Скоро све фракције крви које се користе у медицинске сврхе састоје се од протеина добијених из крвне плазме.

Према часопису Science News, „од више хиљада протеина колико се према проценама налази у крви, научници су идентификовали тек неколико стотина“. Пошто се на том пољу у будућности очекује напредак, вероватно ће се појавити и нови производи добијени од тих протеина.

[Фуснота]

[Слика на странама 6, 7]

Многи медицински радници су веома опрезни када долазе у додир с крвљу