Вест се мора пренети

ПРЕ него што је пронађен телеграф, комуницирање на велике раздаљине одвијало се споро и тешко, у зависности од превозних средстава и терена. Осмотримо изазове с којима су се суочавале Инке, које су имале огромно царство на подручју Јужне Америке.

На свом врхунцу крајем 15. и почетком 16. века н. е., краљевство Инка обухватало је делове данашње Аргентине, Боливије, Еквадора, Колумбије, Чилеа и Перуа где се налазио Куско, главни град краљевства. Због високих планинских венаца, густих џунгли и огромних раздаљина путовање је било отежано. Штавише, Инке нису имале теглеће животиње осим лама, као ни кола с точковима нити писмо. Како су онда међусобно комуницирали на овом великом, разноликом подручју?

Инке су изабрале свој кечуански језик за званичан језик царства. Такође су изградиле много путева. Њихов краљевски пут, то јест главни пут, протезао се више од 5 000 километара преко брдовитих предела Анда, док се дуж обале Тихог океана пружао паралелни пут дугачак око 4 000 километара. Ова два пута спајали су попречни путеви. Инке су такође изградиле камене путеве са степеницама преко високих литица, понтонске мостове преко мочвара и висеће мостове који су пркосили клисурама. Један висећи мост био је дугачак 45 метара, имао је ужад дебљине људског тела и био је у употреби 500 година, све до 1880!

Инке су комуницирале захваљујући гласницима званим часкиси који су били распоређени дуж главног пута. Сваки од ових гласника трчао је до следећег око три до четири километра и каже се да су током обданице прелазили преко 150 километара. Многе вести су саопштавали усмено, али статистичке податке о државним стварима преносили су преко необичног средства званог кипу. Кипу је заправо био сложен подсетник састављен од конопца и узица различитих боја. Чворови на узицама представљали су јединице, десетице и стотине. Када су Шпанци покорили Инке, кипу је изашао из употребе, а правила за његово коришћење су се заборавила.

’Красне су ноге на горама‘

Данас се милионима особа које говоре кечуанским језиком преноси најважнија од свих вести — добра вест о Божјем Краљевству, владавини која ће донети мир свима у свету који се подлажу њеном владању (Данило 2:44; Матеј 24:14). Путовање кроз земљу којом су некада владале Инке и даље је тешко, а кечуански је још увек говорни језик. Али Јеховини сведоци — од којих су многи научили кечуански — радосно уручују публикације и аудио-снимке на неколико данашњих дијалеката кечуанског језика.

Рад ових објавитеља нас подсећа на надахнуте речи: „Красне ли су на горама ноге оног који добре гласе носи, који мир оглашује; онога који добре вести носи“ (Исаија 52:7).