Природна богатства која нестају

„У природи је све повезано, тако да сада сносимо последице грешака из прошлости“ (часопис African Wildlife).

НЕКИ га називају еколошким отиском. Ради се заправо о односу између потрошње природних богатстава планете и њене способности да их обнови. Према Светској фондацији за природу, глобални еколошки отисак показује да се од 1980-их природна богатства троше брже него што наша планета може да их обнови. a Али то је само један од показатеља да је наша животна средина изложена огромном притиску.

Још један показатељ је стање екосистема на земљи. Израз „екосистем“ односи се на комплексну везу између свих живих организама и неживе природе у оквиру једне природне средине. Светска фондација за природу описује стање екосистема користећи такозвани индекс живе планете, који представља број врста које живе у шумама, слатким водама и морима. Између 1970. и 2000, вредност тог индекса смањила се за око 37 посто.

Има ли довољно за све?

Ако живите на Западу, где су продавнице добро снабдевене и где можете ићи у трговину у било које доба дана или ноћи, тешко је замислити да постоји могућност несташице природних богатстава. Међутим, само мањи део становништва наше планете живи у таквим условима. Већина је приморана да се свакодневно бори за опстанак. На пример, процењује се да више од две милијарде људи живи са 2,5 евра дневно, па чак и мање, а да две милијарде не може себи приуштити електричну енергију.

Кривицу за сиромаштво земаља у развоју неки људи сваљују на трговинске методе богатих делова света. „На разне начине“, наводи публикација Vital Signs 2003, „светска економија делује насупрот интересима сиромашних.“ Пошто се све више људи отима око све мањег и све скупљег „колача“ природних богатстава, они који су економски слабији не могу доћи до дела који им  припада. На тај начин већи део природних богатстава остаје онима који до њих могу доћи, наиме, богатима.

Нестајање шума

Процењује се да 80 посто афричког становништва ложи дрва како би припремили храну. Надаље, „у Африци је забележена највећа светска стопа раста становништва [као и] највећа светска стопа раста броја становника у урбаним срединама“, наводи Getaway, часопис из Јужноафричке Републике. Као последица тога, у Сахелу, широком појасу с мало падавина који се налази јужно од Сахаре, око неких места огољено је подручје у пречнику од преко 200 километара. До сече дрвећа није дошло тек тако. ’Велика већина Африканаца уништава околину само да би преживела‘, каже професор Самјуел Нана-Синкам.

У Јужној Америци ситуација је потпуно другачија. Примера ради, у Бразилу је регистровано скоро 7 600 компанија за сечу дрвећа у кишним шумама. Многе од њих власништво су богатих међународних конгломерата. У једној таквој компанији цена махагонија износи око 25 евра. Међутим, након што посредници, трговци и произвођачи урачунају и свој део зараде, исто то дрво у салону намештаја може коштати и преко 110 000 евра. Зато не чуди што је махагони назван зеленим златом.

Много се тога може прочитати о уништавању бразилских кишних шума. Сателитски снимци показују да је између 1995. и 2000. годишње нестајало преко 20 000 квадратних километара шуме. „Та запањујућа стопа говори да се сваких осам секунди изгуби шумско подручје величине фудбалског игралишта“, извештава бразилски часопис Veja. Занимљиво је да су током 2000. само Сједињене Државе увезле преко 70 посто бразилског махагонија.

 Проблем обешумљавања постоји и у другим деловима света. На пример, у последњих 50 година нестала је половина мексичких шума и џунгли. На Филипинима је тај губитак још израженији. У тој земљи годишње нестане око 100 000 хектара шуме, а 1999. било је процењено да ће, ако се тако настави, скоро две трећине филипинских шума бити уништено у року од једне деценије.

Да би белогорично дрво потпуно израсло потребно је од 60 до 100 година, а да би се посекло свега неколико минута. Имајући то у виду, да ли треба да нас изненади то што се шуме не могу обновити довољно брзо?

Губитак плодног тла

Убрзо након уклањања вегетације, огољени површински слој тла се суши и нестаје услед дејства ветра и воде. Тај процес се назива ерозија.

Ерозија је природан процес и обично не представља озбиљан проблем, уколико је човек не убрза претераним искоришћавањем земљишта. Примера ради, часопис China Today наводи да су пешчане олује, поред других фактора као што су обешумљавање и уништавање вегетације због претеране испаше, „убрзале ширење“ пустињског подручја. Услед необично сувог времена последњих година, у западним и северозападним деловима Кине шибају хладни сибирски ветрови. То је утицало на стварање милиона тона наноса жутог песка и прашине, све до Кореје и Јапана. Скоро 25 посто кинеске територије сада је пустиња.

Слични су и узроци уништавања тла у Африци. „Крчењем шума ради узгајања житарица“, наводи часопис Africa Geographic, „пољопривредници су трајно ослабили квалитет тла.“ Процењује се да земљиште са ког је уклоњено шипражје за три године изгуби чак 50 посто плодности. Зато тај часопис додаје: „Милиони хектара се више не могу обновити, а будући да се приноси на неким подручјима смањују из године у годину, то ће се догодити и са даљњим милионима.“

Каже се да Бразил услед ерозије годишње изгуби 500 милиона тона земљишта. Мексичко Министарство за животну средину и природна богатства наводи да ерозија прети да уништи 53 посто земљишта под шипражјем, 59 посто џунгли и 72 посто шума. Узевши све у обзир, у једном извештају Програма Уједињених нација за развој, каже се да „ерозија погађа можда чак две трећине обрадивог земљишта у свету. Последица тога је нагли пад пољопривредне производње, док се у исто време повећава број људи које треба нахранити“.

Вода — бесплатна, а ипак непроцењива

Без хране човек може да живи око месец дана, али без воде не може живети дуже од једне седмице. Зато стручњаци тврде да ће наредних година све мање залихе слатке воде бити узрок повећаних тензија. Према једном извештају објављеном 2002. у часопису Time, широм света више од милијарду људи тешко долази до чисте пијаће воде.

Постоји више узрока несташице воде. У Француској је један од фактора загађење, које ствара све већу забринутост. „Француске реке су веома загађене“, пише у листу Le Figaro. Научници су установили да проблем лежи у кишници богатој нитратима који углавном потичу од ђубрива која се користе у пољопривреди. „Француске реке су 1999. у Атлантски океан испустиле 375 000 тона нитрата, што је скоро двоструко више  него 1985“, наводи се у цитираним новинама.

Ситуација је слична и у Јапану. Да би произвели храну, јапански „пољопривредници су морали да повећају употребу вештачких ђубрива и пестицида како би удовољили захтевима друштва“, каже Јутака Уне, челник једне непрофитабилне организације која се бави питањима безбедности у пољопривредној производњи. То је довело до загађења подземних вода, које токијски лист IHT Asahi Shimbun назива „великим проблемом који погађа цео Јапан“.

У Мексику је 35 посто свих случајева болести „повезано са стањем животне средине“, извештава лист Reforma. Надаље, једно истраживање које је спровело Министарство здравља открило је да „сваки четврти становник живи у условима без канализације“. Такође, више од 8 милиона користи воду из река, језера или потока, а више од једног милиона снабдева се водом из цистерни. Не чуди што се 90 посто случајева дијареје у Мексику сматра последицом заражене воде!

„Плаже Рио де Жанеира не пружају само топло сунце, бели песак и плаво море“, стоји у бразилском часопису Veja. „У води се налази и висок ниво фекалних бактерија, а повремено се и нафта излива из танкера.“ Разлог је тај што преко 50 посто бразилске канализације иде директно у реке, језера и океан без претходног пречишћавања. Последица је стална несташица чисте воде. Реке око највећег бразилског града Сао Паула, толико су загађене да се пијаћа вода сада доводи са удаљености од око 100 километара.

На другом крају планете, у Аустралији, недостатак воде углавном је последица процеса који се назива салинизација. Земљопоседници су деценијама били подстицани да рашчишћавају земљу како би гајили усеве. Услед све мање шума и подручја под шипражјем која би их упила, ниво подземних вода је почео да расте, што је значило и подизање хиљада тона соли ка површини. Организација Комонвелта за истраживања у науци и индустрији (CSIRO) наводи: „Салинитет већ угрожава око 2,5 милиона хектара земље... Њен велики део уједно је и најплодније пољопривредно земљиште у Аустралији.“

Неки сматрају да је проблем са салинитетом могао бити избегнут да су аустралијски законодавци уместо профита изабрали опште добро становништва. „Владе још од 1917. знају да је земљиште на подручју појаса у ком се узгајају житарице нарочито подложно салинитету“, каже Хјуго Бекл са  Универзитета Едит Кауан у Перту, Аустралија. „Подаци о утицају крчења шума на салинитет вода објављени су 1920-их, а Министарство пољопривреде је 1930-их потврдило утицај салинитета на подизање нивоа подземних вода. Године 1950, CSIRO је за [аустралијску] владу спровео опсежно истраживање... ипак владе су упорно игнорисале та упозорења са образложењем да научници имају предрасуде.“

Угрожен је опстанак

Без сумње, човек много тога што предузима чини с добрим намерама. Ипак, као што је то често случај, ми једноставно не познајемо довољно нашу животну средину да бисмо тачно предвидели последице својих поступака. Исход је катастрофалан. „Толико смо пореметили равнотежу живог света да смо угрозили и само земљиште које нас храни, а тиме и наш опстанак“, каже Тим Фланери, директор Јужноаустралијског музеја.

Које је решење за овај проблем? Да ли ће човечанство икада научити да живи у харомонији са животном средином? Заиста, може ли наша планета бити спасена?

[Фуснота]

[Оквир на 6. страни]

Свака кап је важна

Ево неколико једноставних начина да се уштеди доста воде

● Поправите славине које цуре.

● Туширајте се кратко.

● Заврните славину док се бријете или перете зубе.

● Пре него што оперете пешкире, користите их два или три пута.

● Сачекајте док се не накупи довољно одеће како би машина за прање веша била пуна. (Исто важи и за машину за прање суђа.)

[Оквир⁄Слика на 7. страни]

Ко штеди, тај има

● Иако је Аустралија континент на ком највише влада суша, тамо се преко 90 посто воде спроводи до ’усева путем једноставног система контролисаног плављења или помоћу бразди‘, извештава The Canberra Times. То је иста „технологија која се користила у време када су фараони градили пирамиде“.

● Широм света, годишње се по глави становника у просеку потроши око 550 000 литара воде (рачунајући и воду која се користи у пољопривреди и индустрији). Међутим, просечан становник Северне Америке годишње потроши скоро 1 600 000 литара. Највише воде по глави становника троши се у једној од република бившег Совјетског Савеза — у просеку преко 5,3 милиона литара годишње.

● Часопис Africa Geographic истраживао је колика је величина обрадиве површине потребна једној земљи за производњу хране коју потроши. Према том часопису, да би се произвело оно што сваки Јужноафриканац потроши у току године потребно је у просеку десет јутара обрадиве земље. Међутим, у тој земљи на једног становника долази свега 6 јутара обрадиве површине.

[Слика на 5. страни]

Огољени предео Сахела у Буркини Фасо. Пре 15 година, ово подручје је било покривено густом шумом

[Извор]

© Jeremy Hartley/Panos Pictures

 [Слика на 8. страни]

Применом методе „посеци и спали“ уништавају се кишне шуме у Камеруну

[Извор]

© Fred Hoogervorst/Panos Pictures

[Слика на 8. страни]

Загађење издувним гасовима још увек представља разлог за забринутост у Сједињеним Државама

[Слика на странама 8, 9]

Између 1995. и 2000. годишње је нестајало преко 20 000 квадратних километара бразилских шума

[Извор]

© Ricardo Funari/SocialPhotos.com

[Слика на 9. страни]

© Giacomo Pirozzi/Panos Pictures

[Слика на 9. страни]

Више од две милијарде људи живи са 2,5 евра дневно, па чак и мање

[Извор]

Локални рибњаци за узгој шкампа загађују подземне воде које користи ово село у Индији

[Извор]

© Caroline Penn/Panos Pictures