Искомпликовано детињство

ПО ТМУРНОМ дану, мали авион једномоторац је брујао док је хватао залет да би узлетео с писте. Био је то медијски догађај о којем се нашироко говорило. Направљени су многи снимци, а репортери су с дивљењем постављали питања и обасипали комплиментима. Ко је привлачио толику пажњу? Није то био ни пилот авиона, нити једини путник — један човек — већ његова ћерка. Имала је седам година.

Требало је да та девојчица управља авионом. Требало је оборити неки рекорд, па се зато морао испоштовати стриктан распоред. Новинари и телевизија су чекали на следећој станици. Стога су се њих троје, упркос тмурном времену, укрцали у авион. Девојчица је села на јастуче како би могла да види преко командне табле и користила је неке продужетке како би могла ногама да дохвати педале.

Лет нажалост није дуго трајао. Наишавши на изненадну олују, авион је скренуо с курса, изгубио брзину и срушио се, одневши у смрт све три особе. Медији су наједном огласили жалост уместо дивљења. Неколико репортера и уредника се питало да нису можда медији допринели овој трагедији. Након тога су многи захтевали да се забрани да деца управљају авионом. У Сједињеним Државама су у ту сврху донети и неки закони. Али иза сензационализма и једноставних решења скривала су се дубља питања.

Ова трагедија је навела неке да озбиљно размисле о једном данашњем тренду. Данас се деца доста форсирају. Она се приморавају да од малих ногу раде оно што раде одрасли. Додуше, исход није увек тако драматичан или трагичан. Али може бити озбиљан и с трајним последицама. Осмотримо зато  неке начине на које неко може бити форсиран током детињства.

Трка у образовању

Разумљиво је да родитељи желе да виде како су им деца успешна. Али када та жеља прерасте у забринутост, родитељи могу преоптеретити децу, приморавајући их да раде што више, што брже. То обично почиње сасвим безазлено. На пример, све је уобичајеније да родитељи уписују децу у ваншколске активности, од спортова до часова музике или балета. Често се узимају и приватни часови из школских предмета.

Наравно, нема ничег лошег у томе да се дете усмери да би искористило своје таленте или да би се бавило оним што га занима. Али, да ли постоји опасност од претеривања? Наравно да постоји, зато што су нека деца изгледа попут неких одраслих претрпана обавезама. Часопис Time примећује: „Деца која су некада имала детињство сада имају наставне програме; деца која би требало да се играју и скачу сада морају да раде као мрави.“

Неки родитељи се надају да би њихова деца могла да започну каријеру као изузетни атлетичари, музичари или глумци. Често се дешава да родитељи упишу децу у предшколску наставу и пре него што се она роде, у нади да ће им повећати изгледе за успех. Осим тога, неке мајке се уписују на „пренаталне универзитете“ који нуде музичко образовање за бебе које су још увек у материци. Циљ је да им се подстакне развој мозга.

У неким земљама се деца оцењују из читања и математике и пре него што напуне шест година. Неки су забринути због емоционалне штете коју може причинити таква пракса. Шта, рецимо, ако дете „има лош успех“ у обданишту? Дејвид Елкајнд, аутор књиге The Hurried Child, запажа да школе теже ка томе да пребрзо и прерано сврстају децу у одређене категорије. По Елкајндовим речима, оне то раде из организационих разлога, а не ради ефикасног поучавања деце.

Која је цена тога што се деца стављају под притисак да постану способни „мали велики људи“ пре времена? Елкајнда забрињава начин на који друштво прихвата замисао о томе да се деца оспособе да носе одговорности одраслих. Он каже: „То показује да смо склони да све већи број неумољивих стресова данашње омладине прихватимо као нешто ’нормално‘.“ Да, изгледа да се брзо мења схватање тога шта је нормално за децу.

 Јурњава за победом

Изгледа да многи родитељи мисле да је нормално, чак препоручљиво да се деца поучавају томе да је најважније победити — нарочито у спортовима. За многу данашњу децу подстрек су олимпијске медаље. Да би уживали у неколико тренутака победничке славе и обезбедили себи добар живот касније, нека деца се форсирају тако да пројуре кроз детињство или га чак немају.

Осмотрите пример гимнастичарки. Оне још као мале девојчице почињу с ригорозном рутином која њихова крхка тела излаже енормним напрезањима. Оне се годинама ментално и физички припремају за такмичења на Олимпијадама. Наравно, само неколико њих ће бити победнице. Да ли ће остале мислити да су крајњи резултати били вредни жртвовања великог дела њихове младости? На крају чак и победнице могу посумњати у то.

Емоционално гледано, те девојчице су можда натеране да брзо одрасту због снажне жеље да се од њих направе врхунске атлетичарке. Али физички гледано, њихов природни развој је можда заустављен услед тешких тренинга. Код неких се спречи развој костију. Уобичајени су и поремећаји у исхрани. У многим случајевима је каснио пубертет — чак годинама. Међутим, данас се многе девојчице суочавају са супротним проблемом — с преурањеним пубертетом. (Видите горњи оквир.)

Деца која имају све, само не детињство

Ако бисмо веровали медијима, онда бисмо могли да мислимо како идеално детињство значи да се треба препустити свим лагодностима живота. Неки родитељи стварно пуно раде како би својој деци пружили сваку могућу материјалну удобност, укључујући и раскошан дом, неограничену забаву и скупу гардеробу.

Па ипак, многа деца која су тако одгајена постала су алкохоличари, наркомани и зловољне, бунтовне особе. Зашто? Многа су кивна зато што се осећају запостављено. Деци су потребни родитељи који ће их волети и бринути о њима. Родитељи који су презапослени можда живе у убеђењу како они раде да би им деца била срећна — али вероватно постижу супротно.

Др Џудит Пафази говори о „оба запослена родитеља која су из добрих социоекономских група“ и каже да они често „размазе  своју децу зато што схватају да због њихове тежње за материјалним стварима трпи породица“. Како она види ствари, родитељи у таквим случајевима покушавају да се „искупе због занемаривања родитељских одговорности“.

Деца често сносе страшне последице. Иако можда живе у раскоши, често им недостају најосновнији елементи нормалног детињства — време и љубав које би им родитељи посветили. Без вођства, дисциплине и усмеравања, та деца се веома брзо суочавају са одлукама с којима се суочавају одрасли, и то мало или нимало припремљена. ’Да ли да узмем дрогу? Да имам полне односе? Да се побијем када се наљутим?‘ Деца ће вероватно наћи одговоре — код својих вршњака или код телевизијских или филмских ликова. Често је коначан исход да се детињство нагло, чак трагично заврши.

Бити ’велики‘

Када породица с два родитеља наједном постане породица с једним родитељем, било због смрти, раздвајања или развода, деца често пате. Наравно, многе породице с једним родитељем лепо функционишу. Али у некима се деца превише оптерећују током детињства.

Разумљиво је да је самохрани родитељ понекад усамљен. Међутим, неко због тога дозволи да дете — често оно најстарије — преузме улогу оног другог „одраслог“ члана породице. Родитељ може, можда из очаја, да се повери сину или ћерци, оптерећујући дете проблемима које оно не може да носи. Неки самохрани родитељи постану превише емоционално везани за дете.

Други родитељи скроз дижу руке од својих одговорности, приморавајући дете да преузме улогу одраслог члана породице. Кармен и њена сестра које су биле споменуте на почетку отишле су на улицу управо због такве ситуације. Иако су још увек биле деца, нашле су се у улози родитеља за своју млађу браћу и сестре. То је за њих био терет који нису могле да носе.

Нема сумње, опасно је оптерећивати младе током детињства— то је нешто што по сваку цену треба избегавати. Али, постоји добра вест: Одрасли могу предузети конструктивне кораке како би њихова деца осетила радости детињства. Који су то кораци? Осмотримо неке одговоре на то питање који су издржали испит времена.

[Оквир на 6. страни]

Изазови преурањеног пубертета

Да ли данас код девојчица раније почиње пубертет? Међу научницима влада подељено мишљење о томе. Неки кажу да је средином 19. века код девојчица пубертет у просеку почињао око 17. године, док данас он углавном почиње пре 13. године. Према једној студији која је у Сједињеним Државама спроведена 1997. године међу 17 000 девојчица, око 15 посто белкиња и 50 посто Афро-Американки показује ране знаке пубертета већ са осам година! Међутим, неки доктори оспоравају ове резултате и скрећу пажњу родитељима да не прихватају екстремно преурањен развој као „нормалан“.

Било како било, ова ситуација представља изазов како за родитеље тако и за децу. Часопис Time каже следеће: „Нешто што још више забрињава од телесних промена јесте потенцијални психолошки утицај преурањеног сексуалног развоја код девојчица које би требало да читају бајке, а не да се чувају женскароша... У сваком случају, детињство је јако кратко.“ У овом чланку се поставља следеће забрињавајуће питање: „Ако тело гура девојчице у свет одраслих пре него што су њихово срце и ум за то спремни, шта ће бити заувек изгубљено?“

Често се изгуби невиност — путем сексуалног искориштавања. Једна мајка каже без околишања: „Девојчице које изгледају зрелије за свој узраст јесу попут меда [пчели]. Оне привлаче момке.“ Цена приморавања девојчица на сексуалну активност у раном узрасту заиста је висока. Млада женска особа може изгубити самопоштовање, чисту савест, па чак и физичко и емоционално здравље.

[Слика на 5. страни]

Многе обавезе могу створити проблеме

[Слика на 7. страни]

Спортови и игре могу изгубити своју драж када се деца приморавају да буду најбоља

[Слика на 7. страни]

Материјалне ствари нису замена за добре родитеље