Драгуљи с морске обале

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НИКАРАГВЕ

ДА ЛИ сте икада имали то задовољство да пронађете очаравајућу морску шкољку која светлуца у песку? Ако јесте, нисте једини. И стари и млади високо цене морске шкољке због њихове велике разноликости и изузетне лепоте.

Шкољке се могу наћи на скоро свакој морској обали на земљи. Међутим, морска шкољка није само нешто лепо што имате и чему се дивите. Свака шкољка је некадашња кућица једног бескичмењака који ју је направио — мекушца. Према умереним проценама, данас постоји више од 50 000 врста мекушаца!

Шкољке о којима ћемо причати у овом чланку могу се наћи на пацифичкој обали Никарагве. Многе од њих сам сакупио дуж плажа Понелоја и Лас Пењитас које се протежу три километра. Друге су ми дали локални риболовци. Дозволите ми да вас упознам с неким врстама ових шкољки, као и с морским створењима која су их направила.

Велики гастроподи

Већину шкољки праве мекушци који се деле у две главне класе: гастроподи и двокапни мекушци. Гастроподи, укључујући и све врсте пужева, имају главу обично с пипцима и очима. Ови мекушци пузе и клизе на једном меснатом стопалу. Зато се и зову гастроподи — израз који значи „са стопалом на трбуху“.

Како гастропод дише и једе? Многе морске врсте дишу кроз сифон, један цевасти орган који се помаља из главе. Помоћу овог сифона они увлаче воду до шкрга. Неки гастроподи имају и рилицу, један додатни цевасти орган помоћу кога се хране. Многи гастроподи такође имају и радулу — рожнати део са снажним зубићима. Овај апарат ради као ренде помоћу кога мекушац растргне храну. Сви гастроподи имају нервни  систем, крвоток, пробавни систем и органе за размножавање.

Како можете да препознате да ли шкољка припада гастроподу? Ако припада, она ће имати једну љуштуру — шкољку из једног дела, обично спиралног облика. Мурекс, тониде, каурије, кониде и турителиде, све припадају класи гастропода. Хајде да изблиза погледамо неке од ових драгуља.

Раст у налетима — бушењем до хране

Све мурекс шкољке на свету углавном су компликованог облика. Пронашао сам две врсте, прелепи ружичастосмеђи краљевски мурекс и подједнако привлачан мурекс Muricanthus radix. Одакле им ове бодљикаве бразде? Бразде, зване испупчена ребра, мекушци праве током периода лаганог раста шкољке. Између бразда можете видети слој материјала који је настао током убрзаног раста. Књига Shells — Treasures of the Sea објашњава: „Додавање новог слоја одузима толико енергије да многи гастроподи успоравају метаболизам и прелазе у стање неактивности како би имали што више енергије за убрзани раст шкољке. Обично ће се ова животиња укопати или сакрити на неки други начин да би се склонила од грабљивица... Овај убрзани раст може трајати од неколико дана до неколико седмица, у зависности од врсте мекушца.“

Са̂м мурекс је такође опасна грабљивица. Док сам скупљао шкољке, понекад сам се питао зашто неке шкољке имају савршено пробушену рупицу кроз љуштуру. Касније сам сазнао да је мурекс од оних мекушаца који помоћу зуба радуле могу да пробуше рупицу на љуштури свог плена. Затим кроз ту рупу мурекс убацује рилицу и ужива у оброку!

Био сам задивљен када сам сазнао да се у Библији индиректно указује на мурекс. Две врсте уобичајене за Средоземно море, Murex trunculus и Murex brandaris, биле су извор скупоцене пурпурне боје која се користила за бојење одеће у библијска времена (Јестира 8:15; Лука 16:19). Жлезда ове шкољке производи жућкасту течност која постаје црвенкасто пурпурна боја када дође у контакт с ваздухом и сунчевом светлошћу. Пошто свака мурекс шкољка даје само малу количину ове течности, процењује се да је потребно близу 12 000 мурекса да би се добио један и по грам боје. Није чудо што су тирски пурпур, како је ова боја била позната, могли да приуште само богати! a

Тониде

Такође сам пронашао једну врсту шкољки из породице тонида, Malea ringens. Тониде се могу пронаћи свуда у свету, пошто њихове ларве недељама или чак месецима слободно плове пре него што се  спусте на морско дно да би се развиле. Врло лако ћете приметити лепе, широке концентричне бразде ове шкољке, као и једну њену посебну одлику — зубиће на задебљалом рубу љуштуре. Сматра се да овај руб штити укусног пужа унутар шкољке да не постане оброк гладних краба.

У својој колекцији имам лепе, и младе и одрасле примерке шкољке Melongena patula, која има бодље које личе на ’круну‘. Имам и младог тритона, врсту која може да нарасте до 15 центиметара у дужину, као и Pleuroploca princeps која је посебно вредна због своје необичне наранџасте боје. Вода ретко кад избаци на плажу овако велике шкољке с морских дубина. Ови дивни примерци су од оних које сам добио од пријатеља риболоваца, који су их ухватили мрежама или замкама за јастоге. Месо су задржали за храну, а мени су љубазно дали ове предивне шкољке.

Мање, али привлачне

У време када осека остави за собом дугачак траг шкољки на песку, на самој плажи се може пронаћи мноштво занимљивих мањих шкољки гастропода. Ту спадају многе привлачне врсте — каурије, кониде, оливиде, теребриде, архитектонике, натициде и турителиде. Пошто у свету има много врста шкољки, неки колекционари се посвећују скупљању шкољки из само једне породице. На пример, само шкољки купастих пужева има више од 500 врста!

Једна од најпривлачнијих одлика шкољки гастропода јесте њихов спирални облик. Архитектонике и теребриде  су нарочито лепи примерци тог облика. Док расту, шкољке гастропода прате математички утврђен образац. Зато задржавају свој основни облик док се увећавају. Овај спирални облик мекушац прави тако што око замишљене осе, која пролази право кроз шкољку, непрестано наноси слој по слој на руб љуштуре. Добијена шкољка постаје јака, чврста кућица мекушца — и практична и лепа!

Морски чанчићи, чешљаче и други двокапни мекушци

Шта је с другом класом мекушаца коју смо раније поменули, двокапним мекушцима? Ових шкољки такође има свуда по никарагванским плажама. Двокапне шкољке се састоје од две спојене половине, зване валве, које се савршено уклапају и тако затварају и штите животињу која је унутра. Морски чанчић је добро позната двокапна шкољка. Двокапни мекушци немају главу, али имају чулне органе зване хеморецептори, који им омогућавају да осете укус или мирис у води. Највећи део двокапних мекушаца храни се тако што извлачи органске материје из морске воде. Неки имају уско, меснато стопало помоћу кога се крећу. Чешљача, такође двокапни мекушац, може да плива тако што снажно заклапа капке, стварајући водени млаз који је помера уназад. Да би ишла напред, она штрца воду за собом. Али, како чешљача зна када је опасност у близини? Она има десетине ситних али осетљивих плавих очица дуж обода оба капка. Помоћу њих може да опази сенку грабљивице која је у близини.

Вероватно је седеф најцењенији производ двокапних мекушаца. Шкољке се углавном састоје од кристализованог калцијум-карбоната — састојка минералних соли у морској води. Међутим, блистава лепота седефа потиче од посебне врсте калцијум-карбоната, званог арагонит. Са унутрашње стране своје шкољке, извесни мекушци наносе микроскопски танак слој арагонит кристала по обрасцу који подсећа на поређани цреп на крову. Ови кристали преламају и одбијају светлост, стварајући тако високоцењену површину шкољке која се прелива у дугиним бојама. У ствари, неке врсте двокапних мекушаца користе седеф да би обложиле страна тела у шкољци, као што је зрно песка. С временом се наноси више слојева и зрно песка које надражује постаје прелепи и драгоцени бисер.

Јединствена одлика мекушаца

За крај сам оставио једну одлику мекушаца коју многи сматрају најневероватнијом — плашт, орган који је заједнички за све мекушце. То је посебно специјализован део горње површине мекушца који је одговоран за стварање нове шкољке. Књига Shells — Treasures of the Sea каже: „Мекушац садржи раствор [калцијум-карбоната] у крви и излучује га кроз цевасте поре у плашт... дуж обода љуштуре која се стално увећава.“ Мекушац излучује и један протеин који омогућује да се калцијум кристализује у води.

У исто време, пигментне ћелије у плашту уграђују разноразне дивне боје и шаре у овим драгуљима док расту. Зоолози који проучавају мекушце нису сигурни коју улогу имају боје и шаре шкољке. Изгледа да боје и шаре немају неку важну улогу у међусобном препознавању мекушаца. Та одлика не служи увек ни за камуфлажу ове животиње у њеном природном окружењу. Али, огромна разноликост боја, шара и облика шкољки сигурно нас очарава!

Зато, када следећи пут будете шетали пешчаном плажом и пронашли светлуцаву шкољку, имајте на уму следеће: било да је то обична двокапна шкољка или прелепа спирална љуштура гастропода, у руци ћете држати један мали драгуљ — некадашњу кућицу бескичмењака познатог као мекушац.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 26. страни]

Гастроподи имају само једну шкољку, док љуштуру двокапних мекушаца чине две спојене капне

[Слика на 25. страни]

МУРЕКС Muricanthus radix

[Слика на 25. страни]

КРАЉЕВСКИ МУРЕКС

[Слика на 25. страни]

ТОНИДА

[Слика на 26. страни]

КАУРИЈА

[Слика на 26. страни]

КОНИДА

[Слика на 26. страни]

ОЛИВИДА

[Слика на 26. страни]

ТЕРЕБРИДА

[Слика на 26. страни]

АРХИТЕКТОНИКА

[Слика на 26. страни]

ТУРИТЕЛИДА

[Слика на 26. страни]

НАТИЦИДА

[Слика на 26. страни]

PLEUROPLOCA PRINCEPS

[Слика на 26. страни]

ВЕЛИКА СПИРАЛНА ШКОЉКА

[Слика на 26. страни]

ТРИТОН

[Слика на 26. страни]

СЕДЕФ

[Слика на 27. страни]

МОРСКИ ЧАНЧИЋ

[Слика на 27. страни]

ЧЕШЉАЧА