Савремена медицина — колико може постићи?

МНОГА деца рано науче једно: да би убрали јабуку коју не могу да дохвате, она се попну на рамена својих другара. Нешто слично се дешава и на пољу медицине. Медицински истраживачи постижу све већа и већа достигнућа тако што ’стану на рамена‘ еминентних лекара из прошлости.

Међу тим раним лекарима били су добро познати Хипократ и Пастер, као и многима непознати Везалијус и Вилијам Мортон. Шта савремена медицина дугује тим људима?

У давна времена, лечење често није било научни подухват већ примена сујеверја и религиозних ритуала. Књига The Epic of Medicine, коју је објавио др Феликс Марти-Ибањез, каже: „Да би се борили с болешћу... Месопотамци су прибегавали мешавини медицине и религије, пошто су веровали да је болест казна богова.“ Египатска медицина, која је убрзо уследила, исто је имала религиозне корене. Зато се од почетка на особу која лечи гледало са извесним осећајем религиозног дивљења.

У својој књизи The Clay Pedestal, др Томас А. Престон примећује: „Многа веровања људи из древних времена оставила су у медицини трагове који опстају до дан-данас. Једно такво веровање јесте да је болест ван пацијентове контроле, те да једино уз лекареву магичну моћ има наде за опоравак.“

Полагање темеља̂

Међутим, у медицини се с временом прешло на више научан приступ. Најистакнутији  древни научни лекар био је Хипократ. Родио се око 460. пре н. е. на грчком острву Кос и многи га сматрају оцем западњачке медицине. Хипократ је положио темељ за рационалан приступ медицини. Одбацио је гледиште да је болест казна неког божанства, доказујући да она има свој природан узрок. На пример, за епилепсију се дуго говорило да је света болест због веровања да су је могли излечити само богови. Али Хипократ је написао: „Што се тиче болести коју зову Света: чини ми се да уопште нема више везе с боговима нити да је светија од других болести, већ да има природан узрок.“ Хипократ је био и први познати лекар који је посматрао симптоме различитих болести и записао их ради каснијих осврта на њих.

Вековима касније, грчки лекар Гален који се родио 129. н. е., исто тако је спроводио новотарско научно истраживање. На основу сецирања људи и животиња, Гален је израдио анатомски приручник који су доктори вековима користили! Андреас Везалијус, који се родио у Бриселу 1514. године написао је књигу О саставу људског тела. Она је наишла на противљење, пошто је оповргавала многе Галенове закључке, али је положила темељ за савремену анатомију. Према књизи Die Grossen, Верзалијус је тако постао „један од најзначајнијих медицинских истраживача свих времена“.

С временом су биле оборене и Галенове теорије о срцу и циркулисању крви. a Енглески лекар Вилијам Харви годинама је  сецирао животиње и птице. Он је запазио улогу срчаних залистака, израчунао је запремину крви у свакој срчаној комори и прорачунао количину крви у телу. Харви је објавио своја открића 1628. у књизи De Motu Cordis et Sanguinis in Animalibus (О раду срца и кретању крви у животињама). Наишао је на критику, противљење, нападе и увреде. Али његово дело је било прекретница у медицини — откривена је циркулација крви.

Од берберина до хирурга

И у хирургији су начињени крупни кораци. Током средњег века, хирургија је често била посао берберина. Не изненађује што неки кажу да је Француз из 16. века Амброаз Паре, који је служио код четворице француских краљева, отац савремене хирургије — један од првих који је радио као берберин и хирург. Паре је изумео и доста хируршких инструмената.

Један од главних проблема с којима су се хирурзи у 19. веку још увек сусретали била је немогућност да се ублажи бол приликом операције. Али, 1846. године је зубар Вилијам Мортон утро пут раширеном коришћењу анестетика у операцијама. b

Године 1895, док је вршио експерименте са електрицитетом, немачки лекар Вилхелм Рентген је видео да зраци пролазе кроз месо, али не и кроз кост. Пошто није знао порекло тих зрака, назвао их је X-зрацима, што је назив који се и данас користи. (Такође су познати и као рендгенски зраци.) Према књизи Die Großen Deutschen, Рентген је својој жени рекао: „Људи ће рећи: ’Рентген је полудео.‘“ Неки су то и рекли. Али његово откриће је радикално утицало на хирургију. Хирурзи су сада могли да завире у тело, а да га не отворе.

Савладати болести

Вековима су се заразне болести као што су велике богиње враћале и изазивале епидемије, страх и смрт. Ар-Рази, Персијанац из деветог века кога неки сматрају највећим лекаром исламског света тог времена, био је први који је тачно описао велике богиње. Али тек је вековима касније британски лекар Џенер Едвард пронашао како се оне лече. Џенер је приметио  да када особа добије кравље богиње — што је безазлена болест — она постаје имуна на велике богиње. На основу овог запажања, Џенер је користио мало ткива с рана од крављих богиња како би направио вакцину против великих богиња. То је било 1796. године. Попут других иноватора пре њега, и Џенер је наишао на критику и противљење. Али његово откриће вакцинације на крају је водило до елиминисања ове болести и пружило је медицини ново снажно средство у борби против болести.

Француз Луј Пастер користио је вакцинацију у борби против беснила и антракса. Такође је доказао да бацили играју кључну улогу у изазивању болести. Роберт Кох је 1882. године открио бацил који изазива туберкулозу, коју је један историчар описао као „највећу смртоносну болест деветнаестог века“. Након отприлике годину дана, Кох је открио бацил који изазива колеру. Часопис Life каже: „Пастеров и Кохов рад поставио је основе микробиологији и довео до напретка у имунологији, здравственим мерама и хигијени, чиме се за продужетак животног века учинило више него помоћу било ког другог научног напретка у протеклих 1 000 година.“

Медицина двадесетог века

На почетку 20. века, медицина је ’стајала на раменима‘ ових и других бриљантних лекара. Од тада па надаље, достигнућа у медицини су остваривана брзином од које застаје дах — инсулин за дијабетес, хемотерапија код рака, хормонска терапија код поремећаја рада жлезда, антибиотици за туберкулозу, хлорокинин код извесних врста маларије и дијализа код обољења бубрега, као и операције на отвореном срцу, пресађивање органа и тако даље.

Али сада када смо на почетку 21. века, колико је медицина близу циља загарантованог „прихватљивог степена здравља за све људе на свету“?

Недостижан циљ?

Деца науче да није довољно попети се на рамена другара да би се дохватила свака јабука. Неке од најсочнијих јабука налазе се на врху дрвета, још увек ван њиховог домашаја. Исто тако и медицина иде од једног достигнућа до другог, све више и више. Али најдрагоценији циљ — добро здравље за свакога — остаје недостижан на врху дрвета.

Европска комисија је 1998. године известила да „Европљани никада нису имали тако дуг и здрав живот“, али је додала и следеће: „Свака пета особа ће превремено умрети до своје 65. године. У 40% тих смртних случајева одговоран ће бити рак, у даљњих 30% кардиоваскуларна обољења... Против нових претњи здрављу мора се пружити боља заштита.“

Немачки медицински часопис Gesundheit известио је у новембру 1998. да заразне болести као што су колера и туберкулоза представљају све већу претњу. Зашто? Антибиотици „губе своју делотворност. Све више бактерија постаје резистентно барем на један уобичајени лек, а многи су резистентни и на више њих“. И не само што се враћају старе болести него се појављују и нове, као што је сида. Немачка фармацеутска публикација Statistics ‘97 подсећа нас: „За две трећине свих познатих болести — а то је око 20 000 њих — за сада не постоји начин да се лече узрочници.“

 Да ли генска терапија пружа одговор?

Истина је да се и даље проналазе нови начини лечења. На пример, многи мисле да кључ за боље здравље можда лежи у генетском инжењерингу. Након истраживања у Сједињеним Државама 1990-их која су спровели лекари као што је др В. Френч Андерсон, генска терапија је описана као „најузбудљивија нова област медицинског истраживања“. Књига Heilen mit Genen (Лечење генима) наводи да би уз генску терапију „медицина могла бити на прагу једног пионирског развоја. То се нарочито односи на лечење болести које су до сада биле неизлечиве“.

Научници очекују да ће с временом моћи да урођене генетске болести лече убризгавањем корективних гена у пацијенте. Можда ће се постићи да чак и штетне ћелије, као што су ћелије рака, саме себе уништавају. Испитивање гена̂ како би се установиле нечије предиспозиције за извесна обољења већ је могуће. Неки кажу да ће фармакогенетика— принцип подешавања лекова тако да одговарају генетском обрасцу пацијента — бити следеће достигнуће. Један истакнути истраживач наговештава да ће једног дана доктори моћи да „поставе дијагнозу болести код својих пацијената и да им дају одговарајуће делове молекуларног ланца како би их лечили“.

Међутим, нису сви уверени да генска терапија нуди „магични лек“ будућности. Заиста, према истраживањима, изгледа да људи чак не желе да им се уради анализа њиховог генетског обрасца. Многи такође страхују да би генска терапија могла бити опасно играње с природом.

Време ће показати да ли ће генетски инжењеринг или неки други високотехнолошки приступи медицини испунити своја превелика обећања. Међутим, постоји основа за избегавање непримереног оптимизма. Књига The Clay Pedestal описује један и те како познат циклус: „Појави се неки нов начин лечења који се на сва звона објави на састанцима лекара и у стручној литератури. Његови творци постану славне личности у својој професији и медији кличући поздраве то достигнуће. Након неког времена еуфорије и добро документованих сведочанстава у прилог том чудотворном начину лечења, почиње постепено отрежњавање које траје од неколико месеци до неколико деценија. Затим се открије неки нови лек и он скоро преко ноћи замењује онај стари, који се тада брзо одбацује као бескористан.“ Заиста, многи лекови које већина доктора одбаци као неефикасне, недуго пре тога представљали су стандардно лечење.

Иако данашњи доктори не добијају религиозни статус као што су га добијали исцелитељи из древних времена, код неких људи постоји тенденција да здравственим радницима приписују малтене  божанске моћи и да замишљају како је неминовно да наука произведе лекове за све болести човечанства. Међутим, реалност овог идеала је горко другачија. У својој књизи How and Why We Age (Како и зашто старимо), др Леонард Хејфлик примећује: „Године 1900, 75 посто људи у Сједињеним Државама умрло је пре своје 65. године. Данас се то скоро преокренуло: око 70 посто људи умре након своје 65. године.“ Шта је довело до тог изванредног продужетка животног века? Хејфлик објашњава да је то „умногоме услед смањења морталитета новорођенчади“. Претпоставите сада да медицина може елиминисати главне узроке смрти код старијих — срчана обољења, рак и шлог. Да ли би то значило и бесмртност? Тешко. Др Хејфлик примећује да би чак и тада „већина људи живела око сто година“. Он додаје: „Ти стогодишњаци би још увек били смртни. Али од чега би умрли? Једноставно би постајали слабији и слабији све док не би наступила смрт.“

Зато је упркос најбољим настојањима медицине уклањање смрти још увек ван њеног домашаја. Зашто је то тако? И да ли је циљ доброг здравља за све неостварив сан?

[Фусноте]

[Истакнути текст на 4. страни]

„Многа веровања људи из древних времена оставила су трагове у медицини који опстају до дан-данас“ (The Clay Pedestal).

[Слике на странама 4, 5]

Хипократ, Гален и Везалијус положили су темеље савремене медицине

[Извори]

Острво Кос, Грчка

Courtesy National Library of Medicine

Дуборез А. Везаилиуса, рад Јана Стивена фон Калкара, узет из дела Meyer’s Encyclopedic Lexicon

[Слике на 6. страни]

Амброаз Паре који је служио код четворице француских краљева, био је један од првих који је радио као берберин и хирург

Персијски лекар Ар-Рази (лево) и британски лекар Едвард Џенер (десно)

[Извори]

Паре и Ар-Рази: Courtesy National Library of Medicine

Из књиге Great Men and Famous Women

[Слика на 7. страни]

Француз Луј Пастер доказао је да су бацили узрочници болести

[Извор]

© Institut Pasteur

[Слике на 8. страни]

Чак и када би се могли елиминисати главни узрочници смрти, још увек би се умирало услед старости