Пређи на садржај

Пређи на садржај

Веслање до смрти

Веслање до смрти

Веслање до смрти

Од дописника Пробудите се! из Француске

МОЖЕМО само да замислимо призор. Мноштво људи зури у новопостављену галију француског краља која напушта медитеранску луку у Марсеју. То је један од најлепших бродова који је икада пловио морима. Крму красе сложене резбарије као и раскошни украси од злата и бисера. Најлепше извезене тканине дају палуби краљевски сјај. Док јутарња светлост обасјава барокну екстраваганцију, неки с поносом размишљају о репутацији краља Луја XIV као о „краљу Сунца“.

До 17. века галије су имале само ограничену војну употребу, али краљ Луј XIV је одлучио да повећа број својих бродова на 40 — што је представљало највећу флоту галија на Медитерану. Стручњаци процењују да би 20 било и више него довољно за његове потребе. Која је била сврха тако велике флоте?

Краљев саветник Жан-Батист Колбер објаснио је: „Нема веће силе која боље сведочи о величини господара и даје му више славе међу другима него што су то галије.“ Да, првенствени разлог за постојање Лујевих галија био је престиж. Међутим, колика је била цена тог престижа?

Осмотрите људску патњу. На бродској палуби — која је била мање од 45 метара дугачка и 9 метара широка — било је збијено 450 веслача. Они су месецима живели и радили на том скученом простору. Њихова кожа је постајала пуна чирева од сланог морског ваздуха, а на њиховим телима су били ожиљци од честих батина. Половина је умрла у ономе што француски историчари означавају као француско „највеће упропашћавање људи“.

Стварно, оно што је значило помпу и славу за неколицину, значило је беду и смрт за многе друге. Међутим, како је краљ дошао до многих хиљада веслача, који су били неопходни за његових 40 бродова?

Проналажење веслача

У средњем веку, веслачи на галијама — или галеоти како су их звали — били су слободни људи, и на веслање се гледало као на частан позив. Међутим, ствари су се до 17. века промениле. Неки веслачи, звани Турци, били су купљени од Отоманског царства. Већином су били муслимани, иако је било и неких православаца. Користили су се и ратни заробљеници.

„Међу најодвратнијим и најбезосећајнијим подухватима који су предузимани да би се ’ојачала‘ посада несумњиво је било слање ратника Ирокеза на галије краља Сунца“, примећују француски историчари. Заробљавање Индијанаца показало се као грешка. Они су 1689. морали да буду послати кући након што је народ Ирокеза запретио раним француским колонизаторима.

Међутим, за Лујеве амбициозне пројекте требало је још веслача. Колбер је нашао решење. Обавестио је судије о краљевој жељи да „осуде што је могуће већи број криминалаца и да чак и смртна казна буде преиначена у слање на галије“. Коришћење криминалаца на овај начин није било нешто ново. Осуђеници су се користили као робови на галијама и током ратова са Италијом два века раније. Међутим, број људи који су били послати на галије током владавине Луја XIV и његовог праунука Луја XV био је без преседана. Између 1680. и 1748, на галије је послато око 60 000 људи. Ко су били ти робови на галијама?

Ко су били веслачи?

Око половине оних који су били послати на галије били су обични криминалци. Било их је од убица до ситних лопова. Кријумчари су такође били кажњавани на овај начин, и понекад су они сачињавали већину веслача.

Осим тога, на галије су терани и социјално угрожени људи. Године 1666, официр који је био задужен за њих у Марсеју, написао је: „Волео бих када би се донела одлука да се покупе лењивци, ходочасници... Цигани и друге луталице, и да се све галије попуне њима... Тако би се свет очистио од шљама.“ И тако су под изговором одржавања јавног реда покупљени Цигани и сиромаси. А 1660. године су чак и ходочасници из Пољске који су посетили једно светилиште у Француској били на силу одведени!

Још један извор људства били су војни дезертери који су, након што би били ухваћени, добијали доживотну робију на галијама. Бегунцима су секли нос и уши, на образима су им жигосали хералдичке љиљане и бријали су им главе. Током бројних ратова Луја XIV између 1685. и 1715, на галије је послато око 17 000 дезертера. Шта их је тамо чекало?

Њихове патње

Агонија веслача на галијама заправо је почињала и пре него што би отишли на море. Најпре су били остављани до шест месеци у привременим затворима пре него што би са стотинама других били везани у ланце и одвучени у Марсеј. За неке, као што су они који су били послати из Британије у Париз, тај присилни марш је био 800 километара дуг кошмар који је трајао више од месец дана. Један њихов савременик је то назвао „најгором казном за осуђенике“. Многи су умрли на путу.

Међутим, није само дужина путовања или оскудна храна оно што их је убијало. Стражари су били јако окрутни према затвореницима. Батинање и ускраћивање хране и спавања узимали су свој данак. Поред тога, док су тако проходили Француском, људи на које су наилазили нису имали пуно саосећања за њих. Каже се да би жене, одговарајући на молбу за воду, саркастично рекле: „Хајде, хајде! Тамо где идеш имаћеш воде на претек!“

Половина није преживела

Многи осуђеници нису никада видели море, а камоли галије. Стога је долазак у марсејску луку за њих био непријатан доживљај. Затвореници су били сакупљани у гомилу на некој празној галији и прегледани, као што је један од њих написао, као „краве купљене на пијаци“. Биле су забележене личне карактеристике, и затвореници су постајали бројеви у флоти галија. „Улазак у свет веслача на галији несумњиво је доводио до екстремне конфузије; био је то огроман психички и физички шок“, примећује један историчар. Међутим, још горе опхођење их је тек чекало.

У одељењу које је било дуго свега 2,3 метра и широко 1,25 метара, месецима је живело и веслало петоро људи везаних за своје клупе. Сваки веслач је имао само 45 центиметара простора за седење. Простор је био толико претрпан да људи нису могли чак ни да савију руке док су покретали весла, од којих је свако било најмање 12 метара дугачко и 130 килограма тешко. Веслати сатима био је исцрпљујућ рад од којег су пуцали мишићи веслача, због чега су губили снагу и издржљивост. То се може „упоредити с најтежим задацима који се обављају у тропским условима“, објашњава један историчар.

Галије су имале велик газ, те су веслачи били само један метар изнад површине воде. Због тога су стално били мокри, веслајући често с ногама у води, док им је кожу нагризао слани ваздух. Порције хране су биле оскудне. „Затвореници би радили све само да би преживели“, примећује један историчар. Било је скоро немогуће побећи. Награда за главу бегунца мотивисала је локалне сељаке да се придруже хајци за било ким ко је покушавао да побегне. Само би један од стотину успео у томе.

Казне су ретко када биле испоштоване. Тако је веслач осуђен на неколико година могао бити за веслом и након 25 година. Отприлике трећина људи је умирала у прве три године. Све скупа, половина веслача није преживела. Стопа смртности је за веслаче била на копну иста као и на мору. Током зиме 1709/10, трећина њих је умрла због глади и велике хладноће. Трагично је, али неки су на галије послати само због своје религије.

Осуђени због своје вере

Краљ Луј XIV је 1685. опозвао Нантски едикт, те је у Француској био забрањен протестантизам. a На галије је послато око 1 500 протестаната зато што су одбили да се обрате на католицизам или зато што су покушали да побегну из земље. Овај начин кажњавања „јеретика“ испробан је 1545, када је по наређењу краља Франсиса I у једној седмици на галије послато 600 валденза. b Под Лујем XIV, такозваним хришћанским краљем, прогонство је попримило нове димензије.

Зашто су протестанте слали на галије? Један краљев службеник је указао на разлог: „Не постоји други начин да се јеретици врате осим силом.“ Један историчар додаје: „Краљ се надао да ће већина осуђених протестаната чим осете ’мирис галије‘ напустити религију за коју су се толико жртвовали.“ Међутим, већином су одбили да се одрекну своје вере да би били ослобођени. Зато су често били изложени ужасном јавном батинању на подстрек католичких бродских капелана. Неки су умрли; други су носили ожиљке до краја живота.

Упркос овом окрутном насиљу, протестанти су били активни у преношењу своје вере другима. Због тога су неки, укључујући и бар једног католичког капелана, постали протестанти. Они за које се сматрало да су најопаснији, образовани протестанти, били су враћани с бродова и бацани у тамнице да умру. Међутим, то није спречило протестантске веслаче на галијама да помажу једни другима, чак и до те мере да су организовали часове за описмењавање суверника који нису знали да читају.

Осуђеници су увек имали на уму то зашто су прогањани. „Што више патим, то више волим истину због које патим“, написао је протестант Пјер Сер. Многе земље су се запрепастиле када су чуле за француско верско прогонство. Енглеска краљица Ана је 1713. успешно извршила притисак да се пусте многи који су били осуђени. Иронично је што су протестанти којима је раније било забрањено да напусте Француску сада били протерани.

Крај галијама

Галије су на крају отпловиле у заборав, пале су као жртве нових трендова у поморству и недостатка новчаних средстава. Финансијски проблеми краља Луја XIV имали су за последицу смањење броја бродова. До 1720. остало је само 15 бродова, и њихова активност је била знатно умањена. Веслачи с галија су доста времена проводили у Марсеју, где су постали део привреде тог града радећи у оближњим фабрикама сапуна или продајући одећу коју су шили. На крају је 1748. донесен закон којим је галијама заправо одзвонило.

Галије још увек не дају мира савести Француза. Када наиђу на неку невољу, Французи ће често узвикнути: „Quelle galère!“ или дословно: „Каква галија!“ Пуно тога што знамо о животу на галијама дугујемо личним извештајима које су написали протестантски веслачи с галија. Упркос отвореној верској дискриминацији, они су организовали међусобну помоћ и моралну подршку. Истрајност и нада су биле важне за њихово преживљавање, а компромис није долазио у обзир.

Занимљиво је што су историчари, чак и када су узимали у обзир верску нетрпељивост тог времена, били изненађени што су судије биле спремне да „примене, ни оком не трепнувши, закон који је у исти кош сврстао поштене, лојалне поданике с најгорим злочинцима“.

Заиста, сећање на робове с галија остаје као снажно сведочанство о страховитим неправдама које су људи нанели својим ближњима. Да, „влада човјек над човјеком на зло његово“ (Проповједник 8:9ДК). На сву срећу, време када ће од Бога постављени Владар Исус Христ „избавити убогога који цвили, и невољнога који помоћи нема“ само што није дошло (Псалам 72:12-14).

[Фусноте]

a Видите Кулу стражару од 15. августа 1998, стране 25-9.

b Видите Кулу стражару (енгл.) од 1. августа 1981, стране 12-15.

[Слика на 13. страни]

Они су веслали под бедним условима

[Извор]

© Musée de la Marine, Paris

[Слика на 15. страни]

Текст на француском изнад слике гласи „Сигурни и поштени начини враћања јеретика католичкој вери.“ Слика је из 1686. године

[Извор слике на 12. страни]

Стране 2, 12 и 15: © Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris