Јелоустон — поприште сукоба воде, стења и ватре
Јелоустон — поприште сукоба воде, стења и ватре
Од дописника Пробудите се! из Сједињених Држава
Ако говорите о првом и ненадмашном — о првом националном парку у свету, о најпознатијим и највишим гејзирима на свету и највећем планинском језеру у Северној Америци, онда говорите о Јелоустону.
С НЕОБУЗДАНОМ знатижељом моја жена и ја одвезли смо се до северног улаза у Јелоустонски национални парк у Вајомингу (САД). Од малена су у нама будили радозналост назив „Олд Фејтфул“ (Стари Верни) и изрази као што су „гејзир“ и „термални извор“. Хоће ли стварност удовољити нашим очекивањима?
На главном улазу у парк видели смо масивни камени лук. На његовом врху биле су исписане речи: „На корист и уживање становништва.“ Јелоустон је отворен 1872. године и тако постао први национални парк у свету.
Пошли смо од термалних извора у области Мамот, мало даље од границе с Монтаном. Види се да је овде земљина јара марљиво радила. Вода је кључала и испуштала мехуриће из бара и увала. Облаци паре дизали су се из пукотина. Терасе розе минерала травертина изгледале су попут искапале свеће.
Шта се кува испод Јелоустона?
У Јелоустону има 10 000 геотермичких чуда. Главно развође a иде преко овог дела висоравни Стеновитих планина. Воде теку западно и источно, али и пониру. Сазнали смо да Јелоустон уз помоћ ових понорница ствара своја чуда. Велике вулканске ерупције су некада давно разориле овај плато. Пре више хиљада година, једна таква ерупција оставила је огромну калдеру (кратер) површине 75 са 45 километара. Магма, то јест растопљено стење које још увек вреба испод површине, одржава Јелоустон у узаврелом стању.
Панои изложени у парку објашњавају да површинске воде прокрчују свој пут кроз порозне стене све док не стигну до слоја стена које су екстремно вреле, тик изнад магме. Врелина присиљава воду да се врати горе. Где нађе вентил формира термални извор. Када препреке у облику стена спрече да се врела вода врати горе, притисак расте и настаје гејзир. На другим местима влага бива избачена у облику паре. Ови вентили се називају фумароле. Тамо где кисели гасови и вода разлажу земљу у блато и иловачу настају рупе из којих избија муљ. Какав величанствени призор!
Олд Фејтфул
Пошто смо видели све геотермичке активности око термалних извора Мамот, претпоставили смо да се налазимо у близини чувеног гејзира Олд Фејтфула. Тек кад смо проверили своју туристичку карту схватили смо да је Олд Фејтфул 80 километара јужно. Јелоустон је много већи него што смо мислили; он покрива 900 000 хектара земље.
Да бисмо стигли до Олд Фејтфула, изабрали смо пут који се вијугаво спушта западним делом парка; он туристе води мимо пет гејзирских басена. Ускоро смо мирис сумпора и призоре влаге која ишчезава почели да прихватамо као нешто сасвим нормално.
Као и милиони других који су пре нас посетили Олд Фејтфул, желели смо да знамо када би гејзир требало да шикне. Одувек смо мислили да избија с прецизном тачношћу — сваких 57 минута. Гледајући около, видели смо знак који је указивао да је следеће избијање гејзира предвиђено за 12.47 по подне. То је било тек за добрих сат времена, а и тај тренутак је био чисто нагађање! Питали
смо о томе Рика, чувара парка.„Прецизна тачност Олд Фејтфула је пука измишљотина“, рекао је. „Време између избијања увек варира, и током година се повећава због земљотреса и због тога што вандали бацају свакакве ствари у грло гејзира. Данас је просечни интервал 80 минута. Наше особље може само да нагађа када ће наредна ерупција.“
Сада је било 12.30. Отишли смо према Олд Фејтфулу да уловимо његов следећи предвиђени спектакл. На стотине људи је седело у подручју за посматраче или је било на путу до тамо.
Олд Фејтфул нас је пустио да чекамо десет минута. Али када је избио био је тако леп да то ниједна фотографија не би могла да пренесе. Након што је прочистио грло с неколико непостојаних провала, ухватио је замах. Сви су пљескали. Ерупција је трајала око три минута, и на наше задовољство била је изузетно висока. Вода и водена прашина се подизала и падала досежући у крешенду од 37 до 46 метара. Распршена вода је налетела на сунчеве зраке и расплинула се формирајући различите облике.
Када је било готово, вратили смо се у хол оближњег хотела. Међутим, Олд Фејтфул је наставио да објављује своје присуство. До краја дана, кад год би се предвиђени тренутак приближио сви гости би оставили оно што су радили и отишли да га гледају. Пружио нам је неколико ерупција невероватног трајања, висине и лепоте, нарочито кад се једном приликом вода, која је поигравала, оцртала на залазећем сунцу. Установили смо да је стари гејзир веран баш како и треба.
„На планети има мање од 500 гејзира, а 300 њих се налази у Јелоустону“, рекао нам је Рик, чувар парка. „Њих 160 је у овој малој долини, Басену горњих гејзира, која је само 2 километра дуга. Други гејзири појаве се и нестану — или су активни или успавани — али Олд Фејтфул је још увек ту.“ Па ипак и комшија Олд Фејтфула, „Гранд“ (Велики) баца млаз чак до 60 метара увис. „Стимбоат“ (Пароброд) може да шикне скоро
120 метара, три пута више од Олд Фејтфула — али може годинама да буде неактиван. У Норису, гејзир „Ехинус“ (Морски јеж) повремено истушира своје љубитеље топлом водом.Надтрчати бизона
Следећег јутра поново смо разгледали туристичку брошуру. У њој је писало: „Врела вода лежи испод танке, крхке Земљине коре; вода у језерцима је негде на температури кључања. Сваке године посетиоци на стазама кроз термална подручја добију озбиљне опекотине, и људи умиру у кипућој води.“ У једној другој брошури је стајало: „Упозорење: Многе посетиоце је пробо бизон. Бизон може да тежи 900 килограма и може да трчи 50 километара на час, три пута брже од вас.“ Надали смо се да нећемо ускоро морати да надтрчавамо бизона!
У Јелоустону животиње на путевима имају првенство пролаза. Када је нека животиња на видику, кола се нагло заустављају и саобраћајна гужва се формира на неочекиваним местима. Једна таква гужва се управо рашчишћавала када смо ми стигли, и туристи су улазили у своја кола. Када смо упитали једну жену шта је то што су сви гледали, она је рекла: „Великог лоса, али је отишао.“
Након тога смо угледали неке женке лосова како покушавају да наговоре своју две недеље стару младунчад да пређу преко реке. Селили су се с планина где су провели зиму у ниже делове парка. Младунци нису хтели да иду — нису рачунали на то да прелазе воду. Мајке су звале своје младе и они су на крају прешли.
„Моја маленкости, моја беспомоћности“
Затим смо се одвезли до Великог кањона у Јелоустону. Излазили смо из кола на различитим осматрачким местима дуж 360 метара високе ивице и вирили — не увек радо — надоле. Према дневнику Натанјела Лангфорда са експедиција из 1870, он је рекао: „О, моја маленкости, моја беспомоћности“, док је пиљио у ову 32 километра дугу клисуру с блиставо окер литицама — по коме је река Јелоустон добила име — и у два висока водопада. Осећали смо се малено и беспомоћно баш као и он.
Следећег дана окренули смо ка истоку. Још једном се крајолик парка променио. Сада су наступиле високе шуме и пут је на два места прешао преко главног развођа. И даље смо виђали бизоне и друге велике животиње; бизони су често стајали у класичном профилу. Нажалост нисмо видели ниједног медведа
— другу велику туристичку атракцију Јелоустона. Шта се догодило с њима?Током година непосредна близина људи и медведа довела је до тога да су неки туристи повређени или убијени. Ситуација није била добра ни за медведе. Зато је почетком 1970-их Служба националног парка затворила сметлишта, и тако је одвикнула медведе од тога да зависе од људске хране. То је медведе отерало у дивљину. Програм је успео. Медведи су сада на природној исхрани, и здравији су. Међутим, они и даље пресрећу туристе на неким местима, као што је Фишинг Бриџ, где се интереси човека и медведа у погледу исхране, спавања и рибарења поклапају.
Фишинг Бриџ нам је био последње одредиште. Ту нам је парк приредио своје последње велико изненађење. Док смо преко језера Јелоустон — највећег планинског језера у Северној Америци — гледали према снегом прекривеним Тетонима, помислили смо на тренутак да смо на северу Италије; језеро и околина су имали исту алпску величанственост. Међутим ни ту није било медведа.
Дошло је време да напустимо Јелоустон. Очи и ум су били обилно награђени. Стварност је премашила наша очекивања.
[Фуснота]
a Главно развође је венац високог тла који се протеже дуж Северне и Јужне Америке. Речни системи на свакој страни теку у супротним правцима — према Тихом и Атлантском океану, Мексичком заливу и Северном леденом океану.
[Оквир⁄Слика на 17. страни]
Пожари из 1988. године
Крајем јула и августа 1988. незнатне ватре у Јелоустону брзо су прерасле у осам харајућих пожара изван људске контроле. Суша је била један разлог за то, пошто је лето 1988. било најсушније у историји Јелоустона. Јаки ветрови су били други разлог. У налетима и до 80 километара на час, они су свакодневно терали ватру на по 20 километара. Ватрогасци никада нису доживели да жеравица буде разнесена на такве даљине. Те жеравице започеле су нове пожаре.
Када су пожари достигли врхунац, сав тај труд у сузбијању ватре, који је коштао 120 милиона америчких долара, укључивао је скоро 10 000 цивилних и војних ватрогасаца и више од 100 ватрогасних кола. Хеликоптери и ваздушни танкери сипали су око 5 000 000 литара инхибитора ватре и 40 000 000 литара воде. Као да се исмејавала овим напорима, ватра је ковитлала парком за длаку мимоилазећи неколико насеобина. Дан за даном густ покривач од смога лебдео је у ваздуху. До касног лета парк је подсећао на ратну зону. Тек средином септембра након што је 600 000 хектара изгорело, хладан ваздух, јесење олује и благ снег угасили су ватру.
Ватра је незнатно нашкодила животињама, и туризам је постојано почео да се повећава. Када се дим подигао, јесење крошње су обојиле новоотворене видике, а на пролеће је цвеће бујало тамо где га пре нико није видео. У годинама након пожара доста младица је прекрило некада изгорело подручје.
[Слике на 15. страни]
Олд Фејтфул
Доњи водопад
[Извор]
NPS Photo
[Слика на 16. и 17. страни]
Фајрхоул ривер
[Слика на 17. страни]
Језерце Морнинг глори
[Извор]
NPS Photo