ЖИВОПИСНЕ илустрације које су се налазиле у њима будиле су моју машту. Тако сам још од малих ногу заволео библијску истину.

У време када је Други светски рат претио да захвати Индију, у мом животу се догодило нешто што ми је уздрмало тло под ногама. Наиме, моји родитељи су одлучили да се разведу. Нисам разумео зашто двоје људи које волим желе да напусте једно друго. Осећао сам се празно и усамљено. Пошто сам био јединац, није било никог ко би ми пружио потребну утеху и подршку.

Мајка и ја смо тада живели у Карачију. Једног дана је на наша врата покуцао Фред Хардекер, старији доктор који је био Јеховин сведок. Испоставило се да је припадао истој религији као и мисионар који нам је донео књиге које сам поменуо у уводу. Питао је моју мајку да ли жели да проучава Библију. Она је то одбила, али је рекла да бих ја можда хтео. Тако сам већ наредне седмице почео да проучавам Библију с њим.

 Неколико недеља касније, кренуо сам на састанке Јеховиних сведока, који су се одржавали у болници брата Хардекера. На њима је обично било 12 старијих Сведока. Они су ми поклонили пажњу и бринули су о мени као о рођеном сину. Сели би поред мене и разговарали бисмо као прави пријатељи. Никада то нећу заборавити!

Убрзо ме је брат Хардекер позвао у службу проповедања. Научио ме је како да рукујем фонографом, који смо користили да бисмо људима пуштали кратке библијске говоре. Неки од тих говора су били прилично директни и понекад се дешавало да се људи увреде. Али без обзира на њихову реакцију, уживао сам у служби. Једва сам чекао да другима пренесем библијску истину.

У време када се јапанска војска спремала за напад на Индију, британске власти су почеле да врше снажан притисак на Јеховине сведоке. То сам осетио на својој кожи када ме је директор школе, који је био англикански свештеник, јула 1943. избацио из школе због „непримереног понашања“. Рекао је мојој мајци да другим ђацима пружам лош пример тиме што се дружим с Јеховиним сведоцима. Када је то чула, мајка је била ужаснута и зато ми је наредила да прекинем сваки контакт са Сведоцима. Касније ме је послала код оца у Пешавар, град који се налази 1 370 километара северно од Карачија. Тамо нисам имао ни духовну храну ни друштво браће и зато сам се с временом удаљио од Јехове.

Године 1947, вратио сам се у Карачи како бих пронашао посао. Док сам био тамо, посетио сам брата Хардекера у његовој болници. Срдачно ме је дочекао.

Пошто је мислио да сам болестан, питао ме је: „Шта те мучи?“

„Докторе, физички се добро осећам, али духовно сам болестан. Желим да проучавам Библију“, одговорио сам.

„Када би хтео да почнеш?“, питао је.

Одговорио сам му: „Ако је могуће, одмах.“

Исте вечери смо почели да проучавамо Библију. Био сам пресрећан што сам поново са својом духовном породицом. Мајка је поново покушала да ме спречи да се дружим са Сведоцима, али овог пута нисам поклекао. Чврсто сам одлучио да служим Јехови и крстио сам се 31. августа 1947, када сам имао 17 година. Убрзо сам почео да служим као општи пионир.

Прво место где сам служио као пионир био је град Квета, где је некада била британска војна база. Године 1947, Индија је подељена на две државе — Индију и Пакистан *. То је покренуло лавину религиозне нетрпељивости, услед које је дошло до једне од највећих миграција у историји. Тада је расељено око 14 милиона људи. Муслимани који су живели у Индији избегли су у Пакистан, а хиндуси и сики су из Пакистана прешли у Индију. Усред свег тог хаоса, ја сам се из Карачија возом упутио у Квету. Пошто је воз био крцат већи део пута сам провео на степеништу вагона, чврсто се држећи како не бих пао.

У Квети сам упознао Џорџа Синга, специјалног пионира који је имао нешто више од 20 година. Он ми је дао један стари бицикл, који сам возио или гурао по брдовитом подручју. Углавном сам у службу ишао сам. У року од шест месеци, почео сам да проучавам Библију са 17 особа, од којих су се неки касније крстили. Један од њих је био војни официр по имену Садик Масих. Он је Џорџу и мени помогао да преведемо неке библијске публикације на урду, званични језик Пакистана. С временом је Садик духовно напредовао и постао реван објавитељ добре вести.

Касније сам се вратио у Карачи, где сам служио с Хенријем Финчом и Харијем Форестом, мисионарима који су тек били завршили библијску школу Галад. Много тога сам научио од њих. Једном смо се брат Финч и ја упутили ка северу Пакистана како бисмо тамо проповедали. У селима смештеним у подножју високих планинских венаца, наишли смо на многе духовно гладне и понизне особе које су говориле урду. Две године  касније, и ја сам позван у школу Галад. Након тога сам се вратио у Пакистан, где сам повремено служио као покрајински надгледник. Живео сам у мисионарском дому у Лахореу, заједно с још тројицом мисионара.

Нажалост, 1954. је дошло до сукоба личности међу неким мисионарима који су служили у Лахореу. Пошто сам у тој ситуацији поступио немудро и нисам се држао по страни, добио сам озбиљан савет. Био сам обесхрабрен и разочаран јер сам мислио да сам заказао као мисионар. Желео сам да све почнем испочетка. Зато сам се вратио у Карачи, а касније сам се преселио у Лондон.

У мојој скупштини је служило много чланова бетелске породице. Међу њима је био и Прајс Хјуз, који је тада био слуга подружнице. Он ми је с љубављу помагао да се опоравим. Испричао ми је да је једном приликом добио озбиљан савет од брата Џозефа Ратерфорда, који је надгледао дело проповедања у целом свету. Рекао је да је покушао да се оправда и да га је брат Ратерфорд оштро прекорио због тога. Изненадио сам се што ми је све то испричао са осмехом на лицу. Признао ми је да је у почетку био веома узнемирен због тог савета. Али касније је разумео да му је он био и те како потребан и у њему је видео одраз Јеховине љубави (Јевр. 12:6). Речи брата Хјуза су дубоко утицале на мене и помогле су ми да поново радосно служим Јехови.

Отприлике у то време, моја мајка се такође доселила у Лондон и почела је да проучава Библију, на предлог брата Џона Бара, који је касније постао члан Водећег тела. Веома је брзо напредовала и крстила се 1957. Тек сам касније сазнао да је и мој отац пре своје смрти проучавао Библију са Сведоцима.

Године 1958, оженио сам се Лине, једном сестром која се из Данске доселила у Лондон. Наредне године нам се родила ћеркица којој смо дали име Џејн, а касније смо добили још четворо деце. С временом су ми у скупштини биле поверене веће одговорности. Међутим, пошто је Лине била слабог здравља, морали смо да се преселимо у топлије крајеве. Зато смо 1967. отишли у Аделејд, у Аустралију.

У нашој скупштини у Аделејду, било је 12 старијих помазаних хришћана, који су били веома ревни у служби проповедања. Захваљујући њиховом добром примеру, убрзо смо и ми били заокупљени духовним активностима.

Лине и ја смо 1979. добили Данијела, који је био наше пето дете. Имао је тежак облик Дауновог  синдрома * и доктори су рекли да неће дуго живети. Не могу речима да опишем колико нам је било тешко. Дали смо све од себе да се бринемо о њему, а истовремено смо се трудили да не запоставимо осталу децу. Данијел је такође имао урођену срчану ману и понекад би потпуно помодрио због недостатка кисеоника. Зато бисмо морали хитно да га водимо у болницу. Иако је био слабог здравља, био је веома интелигентан и изузетно драг. Такође је много волео Јехову. Када бисмо се као породица молили пре јела, склопио би своје ручице, спустио главу и од срца би рекао „амин“. Тек тада би почео да једе.

Када је Данијел имао четири године, оболео је и од акутне леукемије. Лине и ја смо били физички и емоционално исцрпљени. Имао сам осећај да ћу доживети нервни слом. Када смо једне вечери били на ивици очаја, наш покрајински надгледник Невил Брамич дошао је код нас. Када је видео колико нам је тешко, очи су му се напуниле сузама и снажно нас је загрлио. Тада смо заједно заплакали. Тешио нас је нежним и саосећајним речима, што нам је много значило. Отишао је отприлике сат времена после поноћи. Убрзо након тога, Данијел је умро. То је било нешто најгоре што нам се десило у животу. Па ипак, издржали смо те најтеже тренутке сигурни у то да ништа, чак ни смрт, не може да растави Данијела од Јеховине љубави (Римљ. 8:38, 39). Једва чекамо дан када ће опет бити с нама у новом свету! (Јов. 5:28, 29).

Иако сам доживео два озбиљна мождана удара, и даље могу да служим као старешина. Оно кроз шта сам прошао у животу помогло ми је да будем саосећајнији и да се више трудим да разумем друге, нарочито оне који се суочавају са озбиљним проблемима. Док размишљам о другима, трудим се да их не осуђујем, већ се питам: „Како је оно што су доживели обликовало њихов начин размишљања? Како им могу показати да их волим? Како их могу подстаћи да остану уз Јехову?“ Веома уживам у томе што као старешина могу да бринем о другима. Док им помажем и док им пружам утеху, то и мене самог крепи.

Осећам се попут псалмисте који је рекао: „Кад се у мени умноже мисли неспокојне, утехе твоје [Јехова] милују душу моју“ (Пс. 94:19). Јехова је био уз мене док сам се суочавао с породичним проблемима, верским противљењем, разочарањима и депресијом. На многе начине је показао да је попут правог Оца.