Када сам напокон победио страхове и започео с пионирском службом, отворио сам ново поглавље свог живота и оно што сам доживео надмашило је сва моја очекивања (Еф. 3:20). Али можда се питате како се то десило. Кренућу своју причу од почетка.

Рођен сам у Берлину, само неколико месеци након што је 1939. избио Други светски рат. Пред крај рата 1945, Берлин је био жестоко бомбардован. Током једног таквог напада, била је бомбардована и наша улица. Моја породица и ја побегли смо у склониште. Касније смо отишли у Ерфурт, родно место моје мајке, где смо били безбеднији.

Мајка је неуморно трагала за истином. Читала је дела филозофа и проучавала разне религије, али није била задовољна. Отприлике 1948, две Јеховине сведокиње су покуцале на наша врата. Мајка их је позвала да уђу и имала је за њих брдо питања. Након нешто мање од сат времена, рекла је мојој млађој сестри и мени: „Пронашла сам истину!“ Убрзо смо мајка, сестра и ја ишли на састанке у Ерфурту.

Године 1950, вратили смо се у Берлин, где смо се прикључили скупштини Берлин Кројцберг. Затим смо се преселили у други део града и ту смо посећивали састанке у скупштини Берлин Темпелхоф. С временом се мајка крстила, али ја сам оклевао. Зашто?

Споро сам напредовао јер сам био веома стидљив. Премда сам ишао у службу проповедања, две године сам само слушао како су други сведочили. Ситуација се променила када сам почео да се дружим с браћом и сестрама који су доказали да су одважни и верни Јехови. Неки од њих су били у нацистичким концентрационим логорима или по затворима у Источној Немачкој. Други су ризиковали  слободу док су кријумчарили литературу у Источну Немачку. Њихов пример је на мене оставио дубок утисак. Сматрао сам да ако су они били спремни да ризикују свој живот и слободу за Јехову и браћу, онда и ја барем треба да се потрудим да савладам стидљивост.

Почео сам да се ослобађам стидљивости док сам учествовао у проповедничкој акцији 1955. У писму објављеном у Информатору *, брат Натан Нор је најавио да ће та акција бити једна од највећих која је икада организована. Рекао је да ако би учествовали сви објавитељи, „имали бисмо најдивнији месец у служби проповедања у историји“. Био је потпуно у праву! Недуго после тога, одлучио сам да предам свој живот Јехови, а 1956. крстио сам се заједно са оцем и сестром. Међутим, убрзо сам морао да донесем још једну важну одлуку.

Одувек сам знао да би пионирска служба била прави избор, али сам је стално одгађао. Одлучио сам да у Берлину прво завршим за трговца како бих се бавио увозом и извозом робе. Затим сам желео да неко време радим тај посао како бих се усавршио и стекао искуство. Зато сам 1961. прихватио посао у Хамбургу, где се налази највећа немачка лука. Што сам се више посвећивао послу, то сам више одгађао пионирску службу. Шта ћу урадити?

Захвалан сам Јехови што ми је преко браће помогао да поставим приоритете. Неколико мојих пријатеља је започело с пионирском службом и били су ми добар пример. Сем тога, брат Ерих Мунд, који је преживео концентрациони логор, саветовао ме је да се ослоним на Јехову. Рекао ми је да су браћа која су се током боравка у концентрационом логору ослањала на себе постала слаба. Међутим, они који су се потпуно ослањали на Јехову остали су му верни и урадили су много за његову организацију.

Брат Мартин Пецингер, који је касније служио у Водећем телу, такође је храбрио браћу. Обично је говорио: „Храброст је најбољи посед који можете имати!“ Након што сам озбиљно размислио о овим речима, у јуну 1963. напустио сам посао и започео с пионирском службом. То је била најбоља одлука коју сам икада донео! Два месеца касније, чак и пре него што сам почео да тражим други посао, позван сам да служим као специјални пионир. Неколико година касније, Јехова је урадио нешто што је надмашило сва моја очекивања. Позван сам да похађам 44. разред библијске школе Галад.

„Немој брзо одустати од свог задатка“ била је једна од најважнијих поука које сам научио у Галаду, и то од браће Натана Нора и Лајмана Свингла. Они су нас охрабрили да не одустанемо од свог задатка, чак и када наступе тешкоће. Брат Нор је рекао: „На шта ћете се усредсредити? На прљавштину, инсекте, сиромаштво? Или ћете запажати дрвеће, цвеће и насмејана лица? Научите да волите људе!“ Једног дана, док је брат Свингл објашњавао зашто су неки брзо одустали, толико су га обузеле емоције да су му очи засузиле. Морао је да прекине своје излагање како би се смирио. Био сам дубоко дирнут и чврсто сам одлучио да не разочарам ни Христа ни његову верну браћу (Мат. 25:40).

Када смо сазнали у којим земљама ћемо служити, у Бетелу су неке од нас радознало питали где ћемо ићи. Лепо су се изразили о свакој земљи, све док ја нисам дошао на ред и рекао да идем у Демократску Републику Конго. Застали су и само рекли: „Ох, Конго! Желимо ти Јеховин благослов!“ У то време Конго се често спомињао у вестима због грађанског рата, плаћеника и убистава. Међутим, ја сам био усредсређен на оно што сам научио у школи. Кратко након завршетка Галада у септембру 1967, Хајнрих Денбостел, Клод Линдси и ја  били смо на путу за Киншасу, главни град Конга.

Када смо дошли у Киншасу, учили смо француски три месеца. Затим смо авионом отпутовали за Лубумбаши, некадашњи Елизабетвил, који се налази на крајњем југу Конга, близу границе са Замбијом. Сместили смо се у мисионарски дом у центру града.

Будући да се у већем делу Лубумбашија није проповедало, били смо одушевљени што смо први који његовим становницима преносе истину. Убрзо смо имали више библијских курсева него што смо их могли водити. Сведочили смо и владиним службеницима и полицајцима. Многи су показали велико поштовање према Божјој Речи и ономе што смо радили. Људи су углавном говорили свахили, па смо Клод Линдси и ја научили и тај језик. Недуго после тога, били смо замољени да служимо у скупштини на свахилију.

Иако смо имали многа дивна искуства, било је и потешкоћа. Често смо сретали пијане војнике који су претили оружјем или проблематичне полицајце, који су нас лажно оптуживали. Једном је група наоружаних полицајаца упала на наш састанак, који се одржавао у мисионарском дому, и одвела нас у полицијску станицу, где смо морали да седимо на поду до десет сати увече, када су нас пустили.

 Године 1969, почео сам са путујућом службом. Као покрајински надгледник, понекад сам дуго пешачио блатњавим путељцима кроз високу траву, што је у Африци сасвим уобичајено. У једном селу се квочка с пилићима преко ноћи угнездила испод мог кревета. Никад нећу заборавити како ме је у цик зоре будила кокодакањем. Радо се сећам како сам с браћом разговарао о библијским темама док смо увече седели око логорске ватре.

Један од највећих проблема била су лажна браћа која су подупирала покрет Китавала *. Неки од њих су се увукли у скупштине и били на одговорним местима. Верна браћа и сестре успели су да разоткрију већину тих „подводних стена“ (Јуд. 12). Јехова је на крају очистио скупштину и положио темељ за изванредан пораст.

Године 1971, позван сам да служим у подружници у Киншаси, где сам био задужен за кореспонденцију, наручивање литературе, а сарађивао сам и са Службеним одељењем. У Бетелу сам научио како да у великој земљи са слабом инфраструктуром организујем проповедање. Понекад је пошта месецима путовала до скупштина. Пошиљке би из авиона биле пребачене у чамце, који су седмицама били заглављени у води прекривеној воденим зумбулима. Упркос овим и другим препрекама, посао би на крају био обављен.

Био сам задивљен како су браћа успевала да организују велике скупове с прилично ограниченим средствима. Бине су правили на напуштеним термитњацима. Зидови су били од високе слонове траве, а она је уролана могла да послужи и за седење. Од бамбуса су правили стубове, а од трске кров и столове. Кору дрвета су секли на штапиће које су користили уместо ексера. Просто сам се дивио упорности и довитљивости наше браће и сестара. Прирасли су ми за срце. Много су ми недостајали када сам морао да одем на други задатак!

Године 1974, почео сам да служим у подружници у Најробију, у Кенији. Било је много посла, будући да је наша подружница надгледала десет околних земаља, од којих су неке забраниле наше активности. Често сам посећивао те земље, нарочито Етиопију, где су наша браћа била прогоњена и подносила озбиљне невоље. Многи од њих су били окрутно злостављани или затварани, а неки су чак били и убијени. Међутим, верно су истрајали јер су волели Јехову и једни друге.

Мој живот је 1980. добио диван обрт када је Гејл Матесон постала моја супруга. Она је из Канаде, а похађали смо исти разред школе Галад. Током тих година смо се дописивали. Гејл је као мисионарка служила у Боливији. Након 12 година, опет смо се срели у Њујорку. Убрзо смо се венчали у Кенији. Много сам захвалан својој супрузи што је духовно настројена и задовољна оним што има. Она је и даље моја драгоцена подршка и вољена сапутница.

Гејл и ја смо 1986. започели с путујућом службом, а истовремено сам служио и у Одбору подружнице. Путујућа служба је од нас изискивала да служимо у многим земљама које је надгледала подружница у Кенији.

Радо се сећам како смо се 1992. припремали за конгрес у Асмари (у Еритреји), где наше активности још нису биле забрањене. Нажалост, нашли смо само један запуштен амбар, који је изнутра изгледао горе него споља. На дан конгреса, био сам задивљен како су га браћа преуредила у место достојно обожавања Јехове. Многе породице су донеле украсне материјале и вешто су прекриле све оно што је кварило призор. Уживали смо у занимљивом програму на ком је било 1 279 присутних.

Путујућа служба је била велика промена јер се смештај веома разликовао од места до места.  Једном смо били смештени у гостинском делу раскошне виле на обали мора. Други пут смо ноћили у радничком насељу, у металној бараци од које су тоалети били удаљени више од 100 метара. Међутим, без обзира на то где смо служили, најрадије се сећамо дана када смо били богато запослени у служби заједно с ревним пионирима и другим објавитељима. Када нам је поверена служба у другој земљи, морали смо да оставимо многе драге пријатеље који су нам веома недостајали.

Наше активности су крајем 1980-их и почетком 1990-их биле законски регистроване у неколико земаља које је надгледала подружница у Кенији. Зато су у тим земљама основане подружнице. Године 1993, почели смо да служимо у Бетелу у Адис Абеби, у Етиопији, где су након вишедеценијске забране наше активности биле законски регистроване.

Јехова је благословио наш рад у Етиопији. Многа браћа и сестре су започели с пионирском службом. Од 2012, сваке године је више од 20 процената објавитеља било у сталној пионирској служби. Сем тога, теократске школе су пружиле додатну обуку, а изграђено је и преко 120 Дворана Краљевства. Бетелска породица се 2004. преселила у нове објекте, а Конгресна дворана, која се налази на истом поседу, показала се као прави благослов.

Моја супруга и ја смо током година стекли много блиских пријатеља међу браћом и сестрама у Етиопији. Њихова топлина и љубазност заиста су нас дирнули. Недавно смо због здравствених проблема морали да пређемо у подружницу у Немачкој. Ту се с много љубави брину о нама, али заиста нам недостају наши драги пријатељи из Етиопије.

Својим очима смо гледали како Јехова даје да његово дело напредује (1. Кор. 3:6, 9). Примера ради, када сам у Конгу први пут сведочио руандским рударима који су копали бакар, у самој Руанди није било ниједног Сведока. Сада у тој земљи има преко 30 000 објавитеља. У Конгу је 1967. било око 6 000 објавитеља. Сада их има око 230 000, а више од милион људи је 2018. присуствовало Спомен-свечаности. Укупан број објавитеља у земљама које је некад надгледала подружница у Кенији порастао је на више од 100 000.

Јехова ме је пре више од 50 година преко разне браће подстакао да започнем с пионирском службом. Премда се и даље борим са стидљивошћу, научио сам да се у потпуности ослањам на Јехову. Оно што сам доживео у Африци помогло ми је да развијем стрпљење и да научим да будем задовољан оним што имам. Гејл и ја се дивимо браћи и сестрама који показују изузетну гостољубивост, истрајност и поуздање у Јехову. Веома сам захвалан за његову незаслужену доброту. Јехова ме је заиста благословио изнад свих очекивања (Пс. 37:4).