СРЕДИНОМ 1930-их, неколико година пре мог рођења, моји родитељи Џејмс и Џеси Синклер, преселили су се из Шкотске у Бронкс у Њујорку. Тамо су упознали још једног Шкотланђанина, по имену Вили Снедон. Зато су одмах нашли заједничку тему за разговор. Причали су о својим породицама и пореклу.

Моја мајка је рекла Вилију да су се њен отац и старији брат утопили када је њихов рибарски чамац налетео на мину у Северном мору. Било је то кратко пре почетка Првог светског рата. Вили јој је рекао: „Твој отац је сада у паклу *!“ Вили је био Јеховин сведок и тим речима је желео да пренесе мојој мајци библијску истину.

Међутим, мајку је то веома узнемирило, пошто је њен отац био добар човек. Вили јој је затим рекао: „Да ли би ти било мало лакше ако бих ти рекао да је и Исус био у паклу?“ Онда се она сетила да се у једној молитви коју је чула у цркви помиње да је Исус био у паклу и да је након три дана ускрснуо. Питала се: „Уколико је пакао место где зли горе и муче се, зашто је Исус био тамо?“ Тако је она почела да се занима за библијску истину. Убрзо је редовно присуствовала састанцима у скупштини Бронкс и крстила се 1940.

У то време родитељи нису били посебно подстицани да проучавају Библију са својом децом. Кад сам био мали, викендом ме је отац чувао док је мајка била на састанцима и у служби проповедања. Након неколико година, и отац и ја смо почели с мајком да идемо на састанке. Она је била веома ревна у служби и проучавала је с више особа. Пошто су сви они живели у истом крају, мајка би их понекад окупила заједно и проучавали би као група. Ја сам током школских распуста ишао с њом у службу. На тај начин сам много научио  о Библији и како да другима преносим библијску истину.

Жао ми је што у детињству нисам баш ценио библијску истину. Узимао сам је здраво за готово. Па ипак, са 12 година сам почео да проповедам и од тада редовно учествујем у томе. Када сам имао 16 година, предао сам се Јехови и крстио се 24. јула 1954. на конгресу у Торонту.

У нашој скупштини је било браће која су служила у Бетелу. Веома позитивно су утицали на мене. Посебно ми се свидело како су држали говоре и објашњавали библијска учења. Поставио сам себи циљ да служим у Бетелу. Иако су ме наставници подстицали да упишем факултет, ја сам предао молбу за Бетел на конгресу у Торонту на ком сам се крстио. Затим сам поново предао молбу 1955. на конгресу у Њујорку на стадиону Јенки. Убрзо након тог конгреса, када сам имао 17 година, добио сам позив да од 19. септембра 1955. започнем с бетелском службом у Бетелу у Бруклину. Другог дана у Бетелу, почео сам да радим у књиговезници у улици Адамс 117. Убрзо сам почео да радим на машини која је спајала по 32 странице неке књиге након чега их је друга машина увезивала у једну целину.

Након око месец дана у књиговезници, почео сам да радим у Одељењу за часописе, јер сам знао да слепо куцам. У то време су браћа и сестре правили металне шаблоне на којима се налазила адреса сваког претплатника на Стражарску кулу и Пробудите се! Неколико месеци касније, прешао сам у Одељење за отпрему. Надгледник одељења, Клаус Џенсен, замолио ме је да помажем  возачу који је камионом превозио кутије с литературом до луке. Одатле се литература слала у све крајеве света. Поред тога, носили смо пакете с часописима у пошту, одакле су се они слали у скупштине широм Сједињених Држава. Брат Џенсен ми је рекао да ће ми физички рад добро доћи. Имао сам само 57 килограма и био сам мршав као грана. Заиста сам ојачао радећи те послове. Брат Џенсен је био у праву.

У Одељење за часописе стизале су и скупштинске наруџбе литературе. Тако сам сазнао на колико језика се наши часописи штампају у Бруклину и где се све шаљу. До тада нисам ни чуо за многе од тих језика, али ме је одушевљавало што се на десетине хиљада часописа шаљу у најудаљеније крајеве света. Тада нисам ни знао да ћу касније посетити многа од тих места.

Године 1961, почео сам да радим у Књиговодству, где ми је надгледник био Грант Сјутер. Након неколико година, брат Натан Нор, који је тада надгледао дело проповедања у целом свету, позвао ме је на разговор у своју канцеларију. Рекао ми је да ће брат који је радио у његовом одељењу бити месец дана на Семинару за наименовану браћу, након чега ће служити у Службеном одељењу. Требало је да га заменим и да радим с Доном Адамсом. Занимљиво је да је Дон примио моју молбу за Бетел на конгресу 1955. Сарађивао сам са још двојицом браће. То су били Роберт Волен и Чарлс Малахан. Нас четворица смо радили заједно више од 50 година. Право је задовољство служити раме уз раме с духовно зрелим особама (Пс. 133:1).

Од 1970. сам једном годишње или једном у две године путовао по неколико  седмица како бих посетио више подружница. Тада бих уживао у друштву бетелских породица и мисионара, храбрио бих браћу и проверавао извештаје подружница. Било је право задовољство срести браћу и сестре који су били у неким од првих разреда школе Галад и видети како и даље верно служе у страним земљама! За мене је велика част што сам био у више од 90 земаља.

Чланови бетелске породице служили су у различитим скупштинама у Њујорку. Прва скупштина у Бронксу је лепо напредовала и с временом су од ње постале две скупштине, а у једној од њих сам ја служио.

Средином 1960-их, једна породица Сведока, пореклом из Летоније, упознала је истину у јужном Бронксу и касније се преселила на подручје моје скупштине. Најстарија ћерка, Ливија, започела је с пионирском службом кад је завршила средњу школу. Неколико месеци касније, преселила се у Масачусетс како би проповедала на подручју где је било мало објавитеља. Почео сам да јој пишем о томе шта се дешава у нашој скупштини, а она би ми писала о томе каква је служба на подручју где служи.

Неколико година касније, Ливија је постала специјални пионир. Пошто је хтела да служи у још већој мери, предала је молбу за Бетел и почела је с том службом 1971. Чинило ми се као да ју је Јехова послао. Ливија и ја смо се венчали 27. октобра 1973. Посебна част нам је била што је говор за венчање одржао брат Натан Нор. У Пословицама 18:22 стоји: „Ко је нашао добру жену, нашао је добро, и Јехова му показује наклоност.“ Ливија и ја осећамо његову наклоност док преко 40 година заједно служимо у Бетелу. Такође и даље подупиремо једну скупштину у Бронксу.

Велико ми је задовољство било то што сам сарађивао с братом Нором. Он је био марљив радник и веома је ценио мисионаре. Многи од њих су били први Сведоци у земљама у које су отишли. Нажалост, брат Нор је 1976. оболео од рака. Једном кад већ више није могао да устане из кревета, замолио ме је да му читам материјал који је био припремљен за штампу. Рекао ми је да позовем брата Фредерика Франца да и он чује материјал. Касније сам сазнао да је брат Нор доста времена проводио читајући брату Францу припремљени материјал, будући да брат Франц није добро видео.

Брат Нор је умро 1977. Али онима који су га познавали и волели утеху је пружало сазнање да је остао веран до краја свог земаљског живота (Откр. 2:10).  Касније је брат Франц преузео одговорности брата Нора.

У то време сам био секретар брату Милтону Хеншелу, који је деценијама сарађивао с братом Нором. Брат Хеншел ми је рекао да ће моја најважнија одговорност у Бетелу бити да помажем брату Францу. Редовно сам му читао материјал који је био припремљен за штампу. Он је имао невероватно памћење и способност да се потпуно концентрише на оно што сам му читао. Уживао сам док сам му помагао на тај начин све до његове смрти у децембру 1992.

Прошла је већ 61 година од како служим у Бетелу. Моји родитељи су остали верни Јехови све до смрти и једва чекам да им пожелим добродошлицу у новом свету (Јов. 5:28, 29). Оно што овај свет нуди не може се упоредити с предивном чашћу коју имамо док с верном браћом и сестрама чинимо добро за нашу браћу широм света. Ливија и ја можемо потврдити да је током година пуновремене службе „радост Јеховина [била наша] тврђава“ (Нем. 8:10).

Ниједан човек у Јеховиној организацији није незамењив и ништа не може зауставити ширење добре вести. Било је право задовољство сарађивати с многом стабилном и верном браћом и сестрама током свих ових година. Већина помазане браће с којом сам служио више нису с нама. Али веома сам захвалан што сам раме уз раме сарађивао с њима.