Данијела је, као и увек, одмах „снимила“ ситуацију и шапнула ми: „Не мораш да их зовеш, већ су ту.“ Један ауто се управо зауставио испред хотела. За само неколико тренутака били смо ухапшени. Али захваљујући томе што је Данијела одмах схватила шта се дешава, имао сам времена да предам неке папире једном брату.

На путу до полицијске станице, помислио сам да сам прави срећник што имам тако храбру и духовну жену. То је била само једна од многих ситуација у којима смо нас двоје били прави тим. Испричаћу вам како смо уопште доспели у земљу у којој је проповедање било забрањено.

Рођен сам у породици преданих католика, 1930. године, у градићу Кроа, на северу Француске. Сваке недеље смо ишли на мису, а мој отац се доста ангажовао у нашој парохији. Али када ми је било скоро 14 година, десило се нешто што ми је отворило очи, тако да сам видео какво лицемерје влада у цркви.

Почео је Други светски рат и Немачка је окупирала Француску. Наш свештеник нас је у својим проповедима подстицао да подржимо пронацистичку власт града Вишија. Били смо ужаснути његовим говорима. Као и многи други Французи, тајно смо слушали BBC радио, који је извештавао о напредовању савезничких снага. А онда, када је у септембру 1944. постало очигледно да ће нацисти бити поражени, свештеник је променио плочу и током службе одушевљено говорио о успесима савезничких снага. Нисам могао да верујем. Разочарао сам се у свештенство.

Отац ми је преминуо убрзо по завршетку рата. Моја старија сестра је са својим мужем живела у Белгији, па сам се ја бринуо о мајци. Запослио сам се у текстилној индустрији. Мој газда и његови синови били су ревни католици. Имао сам изгледа да напредујем у њиховој фирми, али је убрзо уследио један испит.

Моја сестра Симон, која је у међувремену постала Јеховин сведок, дошла нам је у посету 1953. На темељу Библије вешто је објаснила да учења католичке цркве о паклу, Тројству и  бесмртности душе нису тачна. Приговорио сам јој што не користи католичку Библију, али сам се убрзо уверио да говори истину. Касније ми је донела нека старија издања Стражарске куле, која сам просто гутао када бих увече легао на спавање. Није ми требало много да се уверим да је то истина, али сам се бојао да ћу добити отказ ако почнем да служим Јехови.

Неколико месеци сам Библију и чланке из Стражарске куле проучавао са̂м. С временом сам кренуо у Дворану Краљевства. Видео сам да међу људима тамо влада љубав и то ме је дирнуло. Након што је један зрели духовни брат проучавао Библију са мном шест месеци, крстио сам се у септембру 1954. Убрзо су и моја мајка и млађа сестра постале Јеховини сведоци.

Нажалост, мајка ми је умрла 1958, и то свега неколико седмица пре међународног конгреса у Њујорку, ком сам имао част да присуствујем. Пошто више нисам морао никога да издржавам, по повратку кући сам напустио посао и почео са општом пионирском службом. У међувремену сам се верио са ревном пионирком Данијелом Дели, која ми је постала жена у мају 1959.

Данијела је почела с пуновременом службом у сеоском подручју Бретање, далеко од свог дома. Требало је храбрости да би се проповедало на том католичком подручју и ишло бициклом по селима. И она је, као и ја, била дубоко свесна колико је важно проповедати, будући да је крај близу (Мат. 25:13). Њена самопожртвованост нам је помогла да истрајемо у пуновременој служби.

Неколико дана после нашег венчања послати смо у покрајинску службу. Навикли смо се на скроман живот. У првој скупштини коју смо посетили било је 14 објавитеља и нико није имао услова да нам понуди смештај. Зато смо спавали на душецима на бини, у Дворани Краљевства. Није нам баш било удобно, али је било добро за кичму!

Данијела се добро прилагодила животу у путујућој служби, која је са собом носила много обавеза. Често ме је чекала у нашим малим колима због непредвиђених састанака са старешинама, али се никада није жалила због тога. У покрајинској служби смо провели само две године и тада смо научили колико је важно да будемо искрени једно према другом и да добро сарађујемо (Проп. 4:9).

Године 1962. смо позвани у 37. разред Библијске школе Галад, која је тада трајала десет месеци. Од сто полазника, било је само 13 брачних парова, тако да смо били срећни што смо обоје добили позив. Радо се сећам дивног друштва духовно јаких људи, као што су били Фредерик Франц, Јулисиз Глас и Александар Макмилан.

У школи су нас подстицали да развијамо моћ запажања. Понекад смо суботом поподне, у  склопу наставе, ишли у обилазак Њујорка. Понедељком бисмо имали писмени задатак о томе шта смо видели. Често смо били исцрпљени после таквих обилазака, али наш водич, неко из Бетела, постављао би нам питања да бисмо били спремни за понедељак. Једне суботе смо цело поподне шетали по граду. Били смо у опсерваторији где смо слушали о метеорима и метеоритима, а у природњачком музеју смо учили која је разлика између алигатора и крокодила. По повратку у Бетел, водич нас је питао: „И онда, која је разлика између метеора и метеорита?“ Данијела је онако уморна одговорила: „Па, метеорити имају дуже зубе!“

На наше изненађење, послати смо у подружницу у Француској, где смо служили више од 53 године. Године 1976. наименован сам за координатора Одбора подружнице и добио сам задатак да посећујем земље у Африци и на Блиском истоку у којима су активности Јеховиних сведока биле забрањене или ограничене. Тако смо дошли и у Габон, о чему сам причао на почетку. Да будем искрен, често сам сматрао да нисам дорастао тако великим одговорностима. Али захваљујући Данијелиној подршци могао сам да прихватим скоро свако задужење.

Од самог почетка смо уживали у бетелској служби. Данијела, која је почела да учи енглески пет месеци пре него што смо отишли у Галад, постала је добар преводилац наших публикација. Поред Бетела, огромну радост нам је причињавало и наше залагање у скупштини. Радо се сећам како смо се Данијела и ја касно увече враћали кући париским метроом мртви уморни али пресрећни због напредних библијских курсева које смо водили. Нажалост, Данијела се изненада разболела и више није могла да у служби пружи колико је хтела.

Године 1993. откривено је да има рак дојке. Лечење је било исцрпљујуће јер је обухватало операцију и хемотерапију. Петнаест година касније рак јој се вратио, у још горем облику. Али толико је волела да преводи, да је наставила да се бави тиме када јој се стање побољшало.

Упркос њеној тешкој болести, никада нам није пало на памет да одустанемо од бетелске службе. Па ипак, бити болестан у Бетелу није лако, нарочито ако други не схватају колико је стање озбиљно (Посл. 14:13). Чак и кад је прешла 75, по њеном љупком лицу и држању се никад не би рекло колико је болесна. Није сажаљевала себе већ је размишљала како да помогне другима. Знала је да онима који пате много значи када их неко пажљиво слуша (Посл. 17:17). Данијела није волела да дели савете, али је користила своје искуство да помогне многим сестрама да се не боје рака.

Морали смо да се прилагодимо новим околностима. Када Данијела више није могла да ради пуновремено, трудила се да мени буде још  већа подршка. Чинила је много тога да ми олакша живот, захваљујући чему сам могао да 37 година служим као координатор Одбора подружнице. На пример, сваког дана у подне би у нашој соби поставила сто да заједно ручамо и мало се опустимо (Посл. 18:22).

Данијела је увек била пуна оптимизма и жеље за животом. Али рак се вратио и трећи пут. Осећали смо се беспомоћно. Низ хемотерапија и зрачења толико ју је исцрпљивао да је некада једва ходала. Срце ме је болело док сам гледао како моја жена једва налази речи иако се као преводилац раније вешто служила речима.

Иако смо често били скрхани, нисмо престајали да се молимо, и били смо уверени да Јехова никада неће дозволити да нас снађе нешто што не можемо поднети (1. Кор. 10:13). Трудили смо се да увек с цењењем гледамо на помоћ коју нам Јехова пружа преко своје Речи, медицинског особља у Бетелу и подршке наше духовне породице.

Кад год је требало да се одлучимо за неко лечење, тражили смо Јеховино вођство. У једном периоду смо стали са лечењем. Лекар који је 23 године лечио Данијелу није могао да објасни зашто је падала у несвест после сваке хемотерапије. Није знао ни коју би алтернативу предложио. Осећали смо као да смо сами у свему томе и питали смо се како ће се ствари даље одвијати. А онда је један други онколог преузео Данијелино лечење. То смо видели као излаз који је Јехова створио да би нам ублажио бриге.

Научили смо да се не оптерећујемо превише тиме шта ће бити сутра. Као што је Исус рекао: „Доста је сваком дану свога зла“ (Мат. 6:34). Трудили смо се да задржимо позитиван став и смисао за хумор. Примера ради, једном када је Данијела два месеца била без хемотерапије, рекла ми је уз онај њен несташни осмех: „Знаш, никад се нисам боље осећала!“ (Посл. 17:22). Иако јој је било тешко, волела је да на сав глас пева нове теократске песме.

Њен оптимизам ми је помагао да се борим с неким својим тегобама. За 57 година, колико смо били у браку, увек је водила рачуна о мени. Није ми дала ни јаје да испржим! Али кад јој је постало баш лоше, морао сам да научим да перем суђе и веш и да припремам једноставне оброке. Успут сам сломио неколико чаша али ми је радост причињавало то што сам могао да учиним нешто за њу. *

Када се осврнем на наш живот, видим да сам из тешкоћа које са собом носи болест и старост много тога научио. Као прво, никада не смемо због обавеза или одговорности запоставити свог брачног друга. Док смо још у пуној снази треба да будемо посвећени онима које волимо (Проп. 9:9). Као друго, не треба да се оптерећујемо ситницама јер ћемо тако превидети многе лепе ствари које имамо сваког дана (Посл. 15:15).

Кад размислим о свему што смо доживели у пуновременој служби, видим да нас је Јехова благословио више него што смо могли да замислимо. Попут псалмисте, и ја могу да кажем да је Јехова био добар према мени (Пс. 116:7).