Сасвим је природно желети овако нешто. Свето писмо открива да нам је Бог усадио ту жељу (Проповедник 3:11). У њему стоји и да је Бог љубав (1. Јованова 4:8). Да ли би нас тако добар Бог створио са жељом да живимо вечно ако је то немогуће?

Ником није пријатно када се спомене смрт. Библија је чак назива непријатељем (1. Коринћанима 15:26). Пре или касније, она свакога стигне. Људи углавном не воле да размишљају о смрти. И сама помисао на њу их плаши. Да ли ће тај непријатељ икада бити побеђен?

Да ли бисте се изненадили кад бисте чули да Божја замисао није била да људи умиру? На самом почетку Библије, у књизи Постанак, налази се доказ да је Бог желео да људи живе заувек на земљи. Јехова a Бог је уложио много труда да би припремио земљу да људи живе на њој. Затим је створио првог човека, Адама, и сместио га у рајски врт. Након тога, „Бог је погледао све што је начинио и било је веома добро“ (Постанак 1:26, 31).

 Бог је створио Адама савршеног, по својој слици (Поновљени закони 32:4). Адамова жена, Ева, такође није имала ниједну ману, ни телесну ни менталну. Јехова им је рекао: „Рађајте се и множите се, напуните земљу и себи је подложите, и владајте над морским рибама и створењима која лете по небу и над свим створењима што се мичу по земљи“ (Постанак 1:28).

Требало је времена да се људска породица прошири по читавој земљи. Ева би рађала децу и та деца би одрасла и имала своју децу, и тако све док земља не би била потпуно настањена, како је Бог и намеравао (Исаија 45:18). Да ли би Јехова тако нешто рекао Адаму и Еви да је мислио да живе само толико да виде своју унучад, можда још и праунучад и никада не виде резултат свог труда?

Осим тога, требало је да владају над животињама. Адам је добио задатак да да̂ име свим животињама, а за то му је требало доста времена (Постанак 2:19). Али да би још и владао над њима морао је да их добро упозна и научи како да брине о њима. За то је требало још више времена.

Према томе, то што је Бог дао првим људима задатак да напуне земљу и владају над животињама показује да их је створио да дуго живе. Заправо, у почетку и јесте било тако.

Свето писмо открива да су људи некада живели много дуже него данас. У њему пише да је „Адам живео укупно деветсто тридесет година“. Затим се у наставку спомиње још шест људи који су живели више од деветсто година. Звали су се Сит, Енос, Кајинан, Јаред, Метузалем и Ноје. Сви они су живели пре Потопа, а Ноје је имао шестсто година када је дошао Потоп (Постанак 5:5-27; 7:6; 9:29). Како је могуће да су живели тако дуго?

Сви они су живели ближе времену када су људи били савршени. Изгледа да је у томе кључ њихове дуговечности. Али како је савршенство повезано са дуговечношћу? И како ће смрт бити побеђена? Да бисмо добили одговоре на та питања, морамо сазнати зашто старимо и умиремо.