Исус и његови ученици су неко време након Пасхе кренули назад у Галилеју и на том путу су пролазили кроз Самарију. У близини града Сихара, Исус је застао да се одмори код Јаковљевог бунара. Док се он одмарао, његови ученици су отишли у град да купе нешто за јело.

Једна жена је дошла по воду. Исус ју је замолио да му да мало да пије. Она га је упитала: „Како то да разговараш са мном? Ја сам Самарићанка, а Јевреји не разговарају са Самарићанима.“ Исус јој је на то одговорио: „Кад би знала ко сам, ти би од мене тражила да пијеш и ја бих ти дао воду која даје живот.“ Она му је рекла: „Не разумем о чему говориш. Немаш чак ни чиме да захватиш воду.“ Исус јој је објаснио: „Ко пије воду коју му ја дам више никада неће ожеднети.“ Она га је тада замолила: „Господине, дај ми ту воду.“

Исус јој је затим рекао: „Иди и позови свог мужа да дође овамо.“ Тада му је признала да нема мужа. „Говориш истину. Пет пута си се удавала, а сада живиш са човеком с којим се ниси венчала“, рекао јој је Исус. Она му је на то одговорила: „Видим да си пророк. Мој народ верује да се можемо молити Богу на овој гори, а Јевреји кажу да му се можемо молити само у Јерусалиму. Верујем да ће доћи Месија који ће нам рећи шта треба да радимо.“ А онда јој је Исус открио нешто што још никоме није рекао: „Ја сам Месија.“

 Самарићанка је одмах отишла у град и рекла људима: „Мислим да сам пронашла Месију. Он зна све о мени. Дођите да видите!“ Они су пошли са њом до бунара и слушали су шта им је Исус говорио.

Самарићани су позвали Исуса да остане у њиховом граду. С њима је провео два дана и поучавао их. Многи су поверовали да је он Месија и рекли су Самарићанки: „Сада, када смо чули шта овај човек говори, знамо да је он заиста спаситељ света.“