Јехова је изабрао Јеремију да буде пророк народу у Јуди. Рекао му је да им отворено каже да морају престати да чине зло. Али Јеремија је рекао Јехови: „Ја не знам да говорим јер сам још дете.“ Тада му је Јехова рекао: „Не бој се. Ја ћу ти рећи шта да кажеш и ја ћу ти помагати.“

Јехова је рекао Јеремији да окупи старешине, да пред њима разбије земљани крчаг и да им каже: „Овако ћу разбити Јерусалим.“ Када је Јеремија учинио оно што му је Јехова рекао, старешине су се много наљутиле. Свештеник који се звао Пасхор истукао је Јеремију и ставио му руке и ноге у једну дрвену справу тако да целу ноћ није могао да се помери. Сутрадан га је Пасхор ослободио. Јеремија је рекао: „Ја не могу више овако. Нећу више проповедати.“ Али да ли је заиста престао да проповеда? Није. Када је још мало размислио о свему, рекао је: „Јеховина реч је као ватра која гори у мени. Не могу да ћутим.“ Јеремија је наставио да опомиње народ.

Године су пролазиле и Јуда је добила новог краља. Свештеници и лажни пророци су мрзели Јеремију због онога што је говорио. Рекли су кнезовима: „Овај човек заслужује смрт.“ Јеремија је на то рекао: „Ако ме убијете, убићете невиног човека. Ја вам преносим Јеховине речи, ништа не измишљам.“ Кад су кнезови то чули, закључили су да Јеремија не заслужује смрт.

 Пошто је Јеремија наставио да проповеда, кнезови су побеснели. Тражили су од краља да погуби Јеремију, а он им је одговорио да могу да раде с њим шта год желе. Ухватили су Јеремију и бацили га у бунар у коме је било блата, надајући се да ће тамо умрети. Тако је Јеремија полако тонуо у блато.

Један краљев дворанин који се звао Авдемелех рекао је краљу: „Кнезови су бацили Јеремију у бунар! Умреће ако га не извадимо одатле.“ Краљ је заповедио Авдемелеху да поведе са собом 30 људи и да извуку Јеремију из тог бунара. Зар не би требало да и ми будемо попут Јеремије, који није дозволио да га ишта спречи да проповеда?