Док је још увек боравио у храму, и то последњи пут, Исус је наставио да разоткрива лицемерство писмозналаца и фарисеја, отворено их назвавши лицемерима. Притом је употребио симболичан језик. Рекао је: „Споља чистите чашу и чинију, а изнутра су пуне грабежа и неумерености. Слепи фарисеју, прво изнутра очисти чашу и чинију, да и споља буде чиста“ (Матеј 23:25, 26). Фарисеји су били врло савесни када се радило о њиховој церемонијалној чистоћи и спољашњости, али нису водили рачуна о оном што су изнутра, ни о чистоћи њиховог симболичног срца.

Њихово лицемерство се огледало и у томе што су градили и украшавали гробнице за пророке. Међутим, Исус је рекао да су они „синови оних који су убијали пророке“ (Матеј 23:31). То су показали својим покушајима да га убију (Јован 5:18; 7:1, 25).

Исус је затим рекао шта их чека ако се не покају: „Змије! Легло змијско! Како ћете побећи од осуде гехене?“ (Матеј 23:33). Оближња долина Хином се користила за спаљивање смећа, што је сликовит приказ трајног уништења које чека зле писмозналце и фарисеје.

Исусови ученици ће ићи у његово име као ’пророци и мудраци и учитељи‘. Како ће се други опходити према њима? У вези с тим, Исус се обратио верским вођама: „Неке од њих [Исусових ученика] ћете убити и ставити на стуб, а неке ћете бичевати по својим синагогама и прогонити од града до града, да на вас дође сва праведна крв проливена на земљи, од крви праведног Авеља до крви Захарије [...] кога сте убили.“ Затим је упозорио: „Заиста, кажем вам, све ће то доћи на овај нараштај“ (Матеј 23:34-36). То ће се догодити када 70. н. е. римска војска уништи Јерусалим и када настрада на стотине хиљада Јудејаца.

Размишљање о том страшном исходу узнемирило је Исуса. Зато је тужно рекао: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш оне који су послати к теби! Колико сам пута хтео да скупим твоју децу, као што квочка скупља своје пилиће под крила! А ви нисте хтели. Ево, ваша кућа вам се оставља напуштена“ (Матеј 23:37, 38). Они који су га слушали су се сигурно питали о каквој је ’кући‘ реч. Да ли је могуће да је говорио о величанственом храму у Јерусалиму, храму који је, како се чинило, Бог штитио?

Тада је Исус рекао: „Кажем вам, од сада ме нећете видети док не кажете: ’Благословљен онај који долази у Јеховино име!‘“ (Матеј 23:39). Цитирао је пророчанске речи из Псалма 118:26: „Благословљен онај који долази у име Јеховино! Благосиљамо вас из дома Јеховиног!“ Када храм у Јерусалиму буде уништен, јасно је да нико неће долазити у њега у Божје име.

Исус је затим отишао у део храма где су се налазиле храмске касице. Људи су могли убацивати прилоге у мале отворе на њиховом врху. Исус је видео многе како то чине, међу којима су били и богаташи који су „убацивали много“. Затим је приметио једну сиромашну удовицу како убацује „два новчића“ веома мале вредности (Марко 12:41, 42). Несумњиво је знао колико је њен прилог обрадовао Бога.

Зато је позвао своје ученике и рекао: „Заиста, кажем вам, ова сиромашна удовица убацила је више од свих који убацују новац у касице за прилоге.“ Како то? Он је објаснио: „Сви су они убацили од свог вишка, а она је од своје сиротиње убацила све  што је имала за живот“ (Марко 12:43, 44). Колико се само она разликовала од верских вођа по начину размишљања и поступања!

Касније тог 11. нисана, Исус је једном заувек напустио храм. Један од његових ученика је узвикнуо: „Учитељу, гледај! Каквог ли камења, каквог ли здања!“ (Марко 13:1). Неко камење на храмским зидинама заиста је било изузетно велико, због чега је здање одавало утисак снаге и неуништивости. Због тога је сигурно било чудно оно што је на то Исус рекао: „Видиш ли ове величанствене грађевине? Неће се овде оставити ни камен на камену, све ће се срушити“ (Марко 13:2).

Након ових речи, Исус и његови апостоли су прешли долину Кедрон и упутили се на Маслинску гору. Када је са четворицом својих апостола — Петром, Андријом, Јаковом и Јованом — био на Маслинској гори, пред њима се пружао поглед на величанствено здање храма.