С временом је стигло још мисионара на ово подручје. Међу њима су били Пит Паскал, Ејмос и Барбара Паркер, Ричард и Белва Стадард, који су служили у Боливији, и Џеси и Лин Кантвел из Колумбије. Они су доста допринели напретку дела проповедања. До 1973. године добра вест се у Доминиканској Републици проповедала по мањим и већим градовима, али није стигла до људи који су живели на сеоским подручјима. Зато су браћа испланирала како да проповедају људима и на тим подручјима. Деветнаесторо општих пионира се одазвало позиву да два месеца проповедају на сеоском подручју. Од децембра 1973. до јануара 1977, групе пионира су одлазиле у места у којима се скоро уопште није проповедало.

Један пионир који је учествовао у таквим акцијама испричао је следеће: „Један дан бисмо преносили људима добру вест и остављали литературу, а већ сутрадан бисмо поново посетили оне који су позитивно реаговали. Пошто нису имали баш много новца, литературу бисмо им давали у замену за пилиће, јаја и воће. Хвала Јехови, никада нисмо били гладни.“ Многи су први пут у животу чули нешто из Библије. Неки су рекли да су им свештеници казали да је Јехова Ђаво. Заиста су били изненађени када су у Псалму 83:18 видели да се Бог зове Јехова и да је ’Свевишњи над целом земљом‘. У неким местима је занимање било толико велико да су браћа организовала састанке.

Абигејл Перез и његова супруга Хеорхина, стигли су као мисионари у септембру 1979. Били су у покрајинској служби. Нешто касније, наиме 1987, дошли су Том и Ширли Дин, дипломци Галада, да подупру дело проповедања у овој земљи. Велики допринос су дали и специјални пионири из Порторика. У августу 1988. Рајнер и Џин Томпсон дошли су у Доминиканску Републику. То је била пета држава у којој су служили као мисионари.

До 1989. просечан број објавитеља је порастао на 11 081, а потенцијала за даљњи напредак очигледно је било будући да је вођено 20 494 библијска курса. Такав напредак је донео са собом и неке изазове. На пример, тадашња зграда подружнице је служила својој сврси, али крајем 1980-их било је очигледно да је потребно проширење како би се ишло у корак са порастом броја објавитеља. Рајнер Томпсон каже: „Више није било довољно места за све, тако да смо морали да нађемо додатни стамбени простор и да користимо магацине у другим деловима града.“

„Није било лако наћи погодно земљиште за нове објекте подружнице“, каже Рајнер. „А онда нам се јавио један бизнисмен који је чуо да тражимо земљиште. Рекао је да хоће да прода један део земље, али само Јеховиним сведоцима. Раније је имао кројачку радионицу и његова секретарица и још неколико других радника били су Јеховини сведоци. Годинама је радио с њима и видео је да су веома поштени и учтиви, што је на њега  оставило дубок утисак. Пошто је веома ценио Јеховине сведоке, понудио је земљу по изузетно повољној цени.“ Земљиште је купљено у децембру 1988, а накнадно су купљена још три суседна плаца. Површина тог земљишта је скоро девет хектара и на њему се налазе објекти подружнице и Конгресна дворана.

Стотине локалних и међународних добровољаца помагали су у изградњи нове подружнице и Конгресне дворане. Објекти су посвећени у новембру 1996. Програму посвећења присуствовали су чланови Водећег тела Кери Барбер, Теодор Џерес и Герит Лош. Одржан је и посебан програм на два највећа стадиона у земљи, а више од 10 000 људи је обишло нове објекте подружнице.

Прича о Јеховиним сведоцима у Доминиканској Републици не би била потпуна ако не бисмо споменули велики број Сведока који су се преселили у ову земљу у којој је потреба за објавитељима била заиста велика. Подстакнути извештајима о плодном подручју за проповедање на коме велики број људи жели да проучава Библију, многи су крајем 1980-их одлучили да се преселе у ову земљу, да такорећи ’пређу у Македонију‘ (Дела 16:9). Они су причали другима о радости коју им доноси служба проповедања на овом подручју. Захваљујући томе, још многи су се доселили у ову земљу током 1990-их.

На пример, Стиван и Миријам Норгер из Данске, служе у Доминиканској Републици од 2001. Пре тога, Миријам је са својом сестром провела у овој земљи годину и по дана. Шта је подстакло овај брачни пар да се пресели у ту далеку земљу чија се култура и језик доста разликују од онога  на шта су навикли? „Обоје потичемо из духовно јаких породица и наши родитељи су били специјални пионири када су били млади“, каже Миријам, „а када су добили децу служили су као општи пионири. Родитељи су нас увек подстицали да целом душом служимо Јехови у пуновременој служби.“

Стиван и Миријам су од 2006. специјални пионири и многима су помогли да упознају истину. „Имамо много благослова“, каже Стиван. „Наше потешкоће и здравствени проблеми нису ништа у поређењу са дивним искуствима која имамо и са радошћу коју нам причињава то што искреним људима помажемо да упознају и заволе Јехову. Имамо и велики круг дивних пријатеља. Служећи у Доминиканској Републици, научили смо да будемо понизни и стрпљиви, а то што  живимо једноставним животом заиста је ојачало нашу веру и поуздање у Јехову.“

Џенифер Џој је једна од многих неудатих сестара које су се због службе проповедања доселиле у Доминиканску Републику. Када је 1992. године Џенифер дошла да посети своју тетку, дугогодишњу мисионарку Идит Вајт, имала је веома лепа искуства у служби проповедања. Упознала је још неке сестре које су ту дошле због велике потребе за објавитељима Краљевства. „Била сам стидљива и несигурна“, каже Џенифер. „Али помислила сам: ’Ако оне то могу, можда бих могла и ја.‘“

 Џенифер је најпре планирала да остане само годину дана. Али тако је пролазила година за годином и она је у Доминиканској Републици већ више од 20 година. Многима је помогла да постану Јеховине слуге. Проповеда на знаковном језику и учествује у припреми наставног плана за учење тог језика.

Како се издржава? „Сваке године одлазим у Канаду да радим неколико месеци“, каже Џенифер. „Током година сам обављала разне послове. На пример радила сам у фотографској радњи, у фабрици за израду аутомобилских фарова, затим сам кречила куће, чистила канцеларије и правила простирке. Радила сам и у путничкој агенцији, била сам туристички водич, преводилац и предавала сам енглески.“ Џенифер упоређује своју ситуацију са ситуацијом у којој су били Израелци старог доба док су лутали пустињом. „Они су живели од сваке речи која излази из Јеховиних уста“, каже она. „Јехова је рекао да ће се бринути о њима и то је заиста чинио. Сваког дана су имали храну, а њихова одећа и обућа се нису похабале (Пон. зак. 8:3, 4). Јехова је обећао да ће се бринути и о нама (Мат. 6:33). Он се старао о мени све до сада, па зато не сумњам да ће то чинити и убудуће.“

Скоро 1 000 самопожртвованих објавитеља дошло је из Аустрије, Јапана, Пољске, Порторика, Русије, Сједињених Држава, са Тајвана, из Шведске и Шпаније. Међу објавитељима је заступљено укупно 30 националности и сва та браћа заједно сарађују у скупштинама на америчком  знаковном, енглеском, италијанском, кинеском, руском, хаићанском креолу и шпанском језику. Они имају став попут апостола Петра, који је рекао Исусу: „Ми смо све оставили и пошли смо за тобом“ (Мар. 10:28).