Međunarodni kongres u Londonu, u Engleskoj, bio je uzbudljiv događaj kako za delegate iz drugih zemalja tako i za tamošnju braću. Endru i Elizabet su došli u jedan londonski hotel da bi izrazili dobrodošlicu braći iz inostranstva. Ugledavši lepo odevenu ženu kod recepcije i pretpostavivši da je sestra, Elizabet ju je srdačno  zagrlila. Žena se začudila, pa je Elizabet rekla: „Oprostite! Mislila sam da ste jedan od delegata.“

„Kakvih delegata?“, pitala je žena.

Elizabet je pokazala natpis sa dobrodošlicom Jehovinim svedocima, koji je stajao na recepciji. Prijatno se iznenadila kada je žena rekla: „Baš lepo! Izgledam vam kao Jehovin svedok?“

U nastavku razgovora, Elizabet je saznala da se žena zove Vivijen, da je poreklom iz Nigerije i da živi na samo nekoliko minuta od njih. Vivijen je prihvatila da proučava Bibliju i htela je da joj se i njena deca pridruže. Kad su Endru i Elizabet došli kod Vivijen, ona je njima izrazila dobrodošlicu srdačno ih zagrlivši. Njihov slučajni susret u centru Londona očigledno je ostavio veoma lep utisak na Vivijen. Kada su joj pokazali knjigu Šta Biblija naučava, iznenadila ih je rekavši da je već ima i da je čita sa svoje četvoro dece. Rekli su joj da se uz tu knjigu dobija i besplatan biblijski kurs. Vivijen je oduševljeno rekla: „Zašto ne bismo odmah počeli?“

U novembru 2014, u Slovačkoj je oformljena prva skupština na romskom jeziku. Na jednom nedavno održanom pokrajinskom sastanku krstio se 21 objavitelj romske nacionalnosti, svi iz istog sela. Na Spomen-svečanosti, u skupštini na romskom bilo je prisutno 495 osoba.  Jedan novokršteni brat je napisao pismo u kom je stajalo:

„Ja sam Rom iz Žehre, u Slovačkoj. Ovde mnogi imaju predrasude prema nama i misle da smo prljavi, da lažemo i krademo. Kad sam hteo da uđem u crkvu, rečeno mi je da odem jer mi tu nije mesto. Možete da zamislite kako sam posle takvih iskustava gledao na ljude koji nisu Romi. Onda su me Jehovini svedoci pozvali u Dvoranu Kraljevstva. Otišao sam s velikom rezervom, očekujući još jedno razočaranje. Iznenadio sam se što mi je, i pre nego što sam ušao, jedan Slovak srdačno pružio ruku u znak dobrodošlice. Uopšte nisam mogao da pratim javno predavanje. Sve vreme sam se pitao: ’Kako je moguće da su svi tako fini prema meni?‘

„Te noći nisam oka sklopio. Stalno mi se vrtelo po glavi šta sam doživeo u Dvorani Kraljevstva. Zato sam hteo da opet odem tamo, da bih proverio da li se samo slučajno desilo da su svi bili ljubazni prema meni. Drugi put su bili još ljubazniji i dočekali me kao starog prijatelja. Od tada sam uvek dolazio na sastanke i s vremenom sam se krstio. Ni nakon mog krštenja ništa se nije promenilo — braća me i dalje vole i cene. Nekada me nude i boljom hranom nego što sami jedu. Želim da zauvek ostanem deo ove organizacije i služim Jehovi Bogu.“

Sestra po imenu Ajselj je putovala autobusom iz Gandže do Bakua u Azerbejdžanu. U molitvi je rekla Jehovi da bi volela da tokom puta nekome svedoči. Iako je Ajselj imala svoje mesto, jedna žena je htela da ona sedne pored nje. Počele su  da razgovaraju i Ajselj je postepeno usmerila razgovor ka Bibliji. Žena je rekla da voli Isusa i da bi želela da sazna nešto više o njemu. Razmenile su brojeve telefona i dogovorile se da se opet vide. Žena je zamolila Ajselj da joj, ako može, donese Bibliju.

Kada se Ajselj vratila u Gandžu, otišla je kod zainteresovane žene na njeno radno mesto. Žena je spomenula da ima „molitvenik“ koji čita svaki dan. Sestra se iznenadila kad je videla da je taj „molitvenik“ zapravo brošurica Svakodnevno razmatranje Pisma iz 2013! Počele su da proučavaju Bibliju i Ajselj je bila srećna što joj je Jehova dao hrabrosti da neformalno svedoči.

Sledeće pismo stiže iz Španije:

„Uvek sam osećala neku prazninu i uzaludno sam tražila unutrašnji mir koji mi je stalno  izmicao“, kaže Felisiti, koja ima 68 godina i živi u Švedskoj. Budući da nije bila zadovoljna onim što je naučavala Katolička crkva, kojoj je pripadala, počela je da istražuje najrazličitije religije i na kraju se ozbiljno uplela u vračanje i proricanje budućnosti.

Pošto nije našla smisao u životu, bila je toliko očajna da je razmišljala o samoubistvu. „Plačući sam zavapila Bogu i molila ga da mi pokaže šta da radim. Posle dve nedelje, neko je blago pokucao na moja vrata. Jedan nasmejani mladić me je pitao da li bi me zanimalo da čujem nešto iz Božje Reči. Pomislila sam: ’O ne, Bože, nisam to mislila! Samo ne Jehovini svedoci!‘“

Iako je isprva htela da zatvori vrata, odlučila je da ga sasluša i prihvatila je biblijski kurs i knjigu Šta Biblija naučava. „Zahvaljujući tome, sagledala sam Bibliju iz sasvim drugačijeg ugla“, kaže ona. Felisiti se krstila na regionalnom kongresu u Švedskoj 2014. Ona dodaje: „Konačno imam unutrašnji mir za kojim sam tragala celog života.“