„ŽETVA je zaista velika, a radnika je malo. Zato molite Gospodara žetve da pošalje radnike na svoju žetvu“ (Luka 10:2). Ove Isusove reči izgovorene pre oko 2 000 godina dobro opisuju današnju situaciju u Mjanmaru. U toj zemlji, u kojoj živi 55 miliona ljudi, dobru vest prenosi samo oko 4 200 objavitelja.

Međutim, „Gospodar žetve“, Jehova, podstakao je srca na stotine braće i sestara iz raznih zemalja i oni su došli u ovu zemlju u jugoistočnoj Aziji kako bi pomogli u duhovnoj žetvi. Šta ih je navelo da ostave svoju zemlju? Šta im je pomoglo da donesu tu odluku? Koje su blagoslove doživeli? Hajde da vidimo.

Pre nekoliko godina, Kazuhiro, pionir iz Japana, doživeo je epileptični napad, izgubio svest i potom završio u bolnici. Lekar mu je rekao da dve godine ne sme da vozi. Kazuhiro se veoma razočarao. Pitao se kako će nastaviti da radi ono što voli — da služi kao pionir. Usrdno se molio, preklinjući Jehovu da mu pomogne da nastavi sa pionirskom službom.

Kazuhiro kaže: „Mesec dana kasnije, jedan moj prijatelj koji služi u Mjanmaru čuo je šta me je snašlo. Nazvao me je i rekao: ’U Mjanmaru se svi voze autobusom. Ako dođeš ovamo, možeš da nastaviš sa svojom službom jer ti auto i ne treba!‘ Pitao sam svog lekara da li moje zdravstveno stanje dozvoljava da odem u Mjanmar. Na moje iznenađenje, lekar je rekao: ’Trenutno je u poseti Japanu jedan neurolog iz Mjanmara. Upoznaću vas s njim. Ako opet budete imali napad, on bi mogao da vam pomogne.‘ Njegove reči sam doživeo kao odgovor na svoje molitve.“

Kazuhiro je odmah nakon toga poslao mejl podružnici u Mjanmaru u kom je objasnio da on i njegova žena žele da služe u toj zemlji kao pioniri. Nakon samo pet dana, podružnica je odgovorila: „Dođite, trebaju nam pioniri!“ Kazuhiro i njegova žena Mari prodali su svoje automobile, dobili vize i kupili avionske karte. Oni danas radosno služe u grupi na znakovnom jeziku u Mandaleju. Kazuhiro kaže: „Ovo iskustvo nam je  ojačalo veru u Božje obećanje iz Psalma 37:5: ’Prebaci na Jehovu životne brige svoje; osloni se na njega i on će ti pomoći.‘“

Jehovini svedoci u Mjanmaru su 2014. bili domaćini jednog posebnog kongresa. Veliki broj stranih delegata došao je na taj kongres. Među njima je bila i Monik, sestra iz Sjedinjenih Država koja ima oko 35 godina. Ona je rekla: „Kada sam se vratila s kongresa, molila sam se Jehovi u vezi s mojim planovima za budućnost. Razgovarala sam i sa roditeljima o svojim duhovnim ciljevima. Svi smo se složili da bi bilo dobro da se preselim u Mjanmar, ali prošlo je dosta vremena pre nego što sam donela konačnu odluku. Takođe sam se i puno molila.“ Evo i zašto.

„Isus je podstakao svoje sledbenike da proračunaju trošak. Pitala sam se: ’Da li ću imati dovoljno novca za to preseljenje? Da li ću moći da se izdržavam a da ne provodim previše vremena na poslu?‘ Ona iskreno kaže: ’Odmah sam shvatila da nemam dovoljno novca za preseljenje na drugu stranu sveta.‘“ Kako je onda uspela da se preseli? (Luka 14:28).

Monik kaže: „Jednog dana me je šefica pozvala na razgovor. Nije mi bilo svejedno jer sam mislila da ću dobiti otkaz. Ali umesto toga, ona me je pohvalila što vredno radim. Zatim mi je rekla da se pobrinula da dobijem bonus i ispostavilo se da mi je upravo toliko novca trebalo da isplatim neke dugove.“

Monik služi u Mjanmaru od decembra 2014. Kakvi su njeni utisci? Ona kaže: „Veoma sam srećna što sam ovde. Imam tri biblijska kursa. Jedna žena s kojom proučavam ima 67 godina. Uvek me dočeka sa širokim osmehom i toplim zagrljajem. Kada je saznala da se Bog zove Jehova, suze su joj navrle na oči. Rekla je: ’Prvi put čujem da se Bog zove Jehova. Iako si mnogo mlađa od mene, ti si me naučila onome što je najvažnije u životu.‘ Suvišno je reći da je i mene to dirnulo do suza. Onima koji služe na području gde je veća potreba za objaviteljima ovakva iskustva obogaćuju život.“ Monik je nedavno pohađala Školu za objavitelje Kraljevstva.

Neki su odlučili da dođu u Mjanmar nakon što su pročitali izveštaj o ovoj zemlji u Godišnjaku Jehovinih svedoka za 2013. Jedna sestra po imenu Li, koja ima nešto više od 30 godina, već je živela u jugoistočnoj Aziji. Imala je posao s punim radnim vremenom ali kada je pročitala izveštaj iz tog Godišnjaka počela je da razmišlja o odlasku u Mjanmar. „Kada sam 2014. bila na posebnom kongresu u Jangonu, upoznala sam bračni par koji je došao u Mjanmar da pomogne u propovedanju na kineskom jeziku. Budući da govorim kineski, odlučila sam da se preselim u Mjanmar i pomognem tamošnjoj grupi na kineskom. Monik i ja smo se dogovorile da se preselimo u Mandalej. Pronašle smo posao s nepunim radnim vremenom u istoj školi, a nedaleko odatle iznajmile smo stan. Bio je to blagoslov od Jehove. Uprkos vrućinama i nekim poteškoćama, uživam u svojoj službi. Ljudi u Mjanmaru žive skromno, ali su ljubazni i spremni da saslušaju dobru vest. Uzbudljivo je gledati kako Jehova ubrzava svoje delo. Čvrsto verujem da je Jehovina volja za mene da služim ovde u Mandaleju.“

Veliki broj onih koji služe tamo gde je veća potreba za objaviteljima uverili su se u moć molitve. To su iskusili i Džampej i njegova žena  Nao, koji imaju oko 35 godina. Oni su već služili u skupštini na znakovnom jeziku u Japanu. Zašto su se preselili u Mjanmar? Džampej kaže: „Moja žena i ja smo oduvek imali cilj da služimo u nekoj zemlji gde je potrebna pomoć u propovedanju. Jedan brat iz naše skupštine u Japanu preselio se u Mjanmar. Iako nismo imali puno ušteđevine, ipak smo se preselili u maju 2010. Tamošnja braća i sestre srdačno su nas dočekali!“ Šta on misli o propovedanju na znakovnom jeziku u Mjanmaru? „Ima puno zainteresovanih. Kada prikazujemo filmove na znakovnom jeziku, ljudi su oduševljeni. Mnogo nam je drago što smo doneli odluku da služimo ovde!“

Kako su Džampej i Nao izašli na kraj s troškovima? „Nakon tri godine, potrošili smo gotovo svu ušteđevinu i nismo imali dovoljno novca da platimo stanarinu za sledeću godinu. Moja žena i ja smo se mnogo puta gorljivo molili. Sasvim neočekivano, dobili smo pismo od podružnice koja nas je pozvala da služimo kao privremeni specijalni pioniri! Pouzdali smo se u Jehovu i on nas nije ostavio. Brinuo je o nama u svakom pogledu.“ Nedavno su Džampej i Nao pohađali Školu za objavitelje Kraljevstva.

Šta je podstaklo Simonea, poreklom iz Italije, koji ima nešto više od 40 godina, i njegovu ženu Anu, poreklom sa Novog Zelanda, koja ima preko 35 godina, da se presele u Mjanmar? Ana kaže: „To je bio izveštaj iz Mjanmara u Godišnjaku za 2013.“ Simone dodaje: „Velika je čast biti u Mjanmaru. Ovde je život mnogo jednostavniji i zato mogu više vremena posvetiti služenju Jehovi. Dok služite tamo gde je potrebna pomoć u propovedanju Jehova se brine o vama i to je poseban osećaj“ (Ps 121:5). Ana kaže: „Nikada nisam bila ovako srećna. Živimo jednostavno. Više vremena provodimo zajedno i postali smo još bliži. Stekli smo i drage prijatelje. Ljudi nemaju predrasude prema Svedocima i neverovatno je koliko ima zainteresovanih osoba!“

Ona još kaže: „Jednog dana sam na pijaci propovedala jednoj studentkinji i dogovorile smo se da se ponovo vidimo. Kada smo se srele, sa sobom je povela i prijateljicu. Sledeći put je dovela još nekoliko njih. A zatim još nekoliko njih. Sada proučavam s njih pet.“ Simone kaže: „Ljudi su prijateljski raspoloženi i znatiželjni. Mnogi su zainteresovani za biblijsku istinu i prosto nemamo dovoljno vremena da svima njima posvetimo pažnju.“

Ali koje praktične korake treba da preduzmete pre nego što donesete odluku da se preselite u Mjanmar? Mizuho iz Japana kaže: „Moj muž Sakio i ja smo oduvek želeli da služimo u zemlji  gde je potrebna pomoć u propovedanju. Ali gde? Nakon što smo u Godišnjaku za 2013. pročitali izveštaj o Mjanmaru, toliko smo bili oduševljeni da smo počeli da razmišljamo da li bismo i mi mogli da služimo u toj zemlji.“ Sakio dodaje: „Odlučili smo da na nedelju dana takoreći odemo u izvidnicu, u glavni grad Jangon. To kratko putovanje nas je uverilo da bi trebalo da se preselimo ovamo.“

Rodni i njegova žena Džejn iz Australije, koji imaju oko 50 godina, zajedno sa sinom Džordanom i ćerkom Danikom, služe u Mjanmaru od 2010. Rodni kaže: „Ljudi ovde imaju snažnu želju da uče o Bogu i to nas je oduševilo. Od srca bih preporučio i drugim porodicama da probaju da služe na područjima kao što je Mjanmar.“ Zašto? „Za našu porodicu je ta odluka u duhovnom smislu bila neprocenjiva. Mnogi mladi su zaokupljeni svojim telefonima, automobilima, karijerom i drugim stvarima. Naša deca su zaokupljena učenjem novih reči koje će koristiti u službi. Oni uče da vode smisaone razgovore sa onima koji ne znaju ništa o Bibliji i da komentarišu tokom sastanaka na lokalnom jeziku, a uključeni su i u mnoge druge duhovne aktivnosti.“

Oliver iz Sjedinjenih Država, koji ima preko 35 godina, objasnio je zašto preporučuje ovakvu službu: „Hrabrost da isprobam nešto novo u mnogo čemu mi je koristila. Život daleko od doma pomogao mi je da razvijem samopouzdanje i veru u Jehovu u svim okolnostima. Služim s braćom koju ranije nisam poznavao ali s kojom delim ista verovanja i to je ono što nas ujedinjuje. Tako nešto postoji samo zahvaljujući Božjem Kraljevstvu.“ Zajedno sa svojom ženom Anom, Oliver sada revno služi na kineskom govornom području.

Trazel iz Australije ima oko 50 godina, a u Mjanmaru služi od 2004. Ona kaže: „Onima kojima okolnosti dozvoljavaju od srca preporučujem da služe tamo gde je potrebna pomoć u propovedanju. Ako neko ima želju da služi, Jehova će blagosloviti njegove napore i to je nešto što sam lično doživela. Nikada nisam ni pomišljala da ću ovako živeti. Ovo je najbolji život koji se može poželeti.“

Neka iskrene reči onih koji su se preselili u Mjanmar podstaknu i tebe da razmisliš da li možeš da se preseliš na područje gde se nije mnogo propovedalo. Oni koji tamo već služe pozivaju nas: „Molimo vas, pređite u Mjanmar i pomozite nam!“