Udaranje platna u Bamaku

U BAMAKU, glavnom gradu zapadnoafričke države Mali, preko dana se može čuti neprekidan ritam udaraca. Međutim, te zvukove ne prave muzičari. U stvari, zvuk koji podseća na zvuk bubnjeva odjekuje iz malih koliba osoba koje udaraju platno. Ali zašto bi iko udarao platno?

Udaranje platna je poslednji korak u jedinstvenom tekstilnom postupku. Sve počinje s jednim parčetom belog platna ili komadom odeće. Obično se boji u različite boje i šare. Tkanina se zatim potapa u gust rastvor napravljen od samlevenog korena manioke ili u biljni sok od raznog drveća koje ispušta smolu. Nakon što se osuši na suncu, tkanina postaje kruta kao daska. U ovom stadijumu, spremna je za poslednji korak — udaranje platna.

Glavni posao onih koji udaraju platno jeste da udaraju po krutoj tkanini dok se ona ne nabora. U njihovim malenim kolibama obično ćete zateći dva mlada čoveka koji sede jedan preko puta drugog, a između njih je panj od puternog drveta. Oni lagano premazuju tkaninu voskom i rastežu je preko panja. Zatim, koristeći velike drvene čekiće koji su takođe napravljeni od puternog drveta, oni udaraju platno. Skladno smenjujući svoje udarce, svaki udara tamo gde drugi promašuje.

Zašto se jednostavno ne koristi pegla? Kao prvo, zbog toplote pegle tkanina bi brže izbledela. Takođe, pegla ne bi stvorila tako treperave boje kakve stvaraju oni koji udaraju platno. To je zato što svaki udarac drvenog čekića za sobom ostavlja uglačani sjaj koji pojačava boju. Posle temeljnog lupanja, platno može izgledati tako sjajno da biste pomislili da je tek obojeno.

Zato, ako šetate ulicama ovog grada i čujete nešto nalik neprekidnom ritmu bubnjeva, zavirite u kolibe koje vas okružuju. Možda taj zvuk uopšte ne dolazi od bubnjeva — to može biti zvuk koji dolazi od udaranja platna.