Питања читалаца

Када би било оправдано размишљати о поновном крштењу?

У извесним околностима, крштена особа би се могла питати да ли је њено крштење важеће и треба ли поново да се крсти. Примера ради, можда је неко у време крштења крио од других неисправан начин живота и поступке због којих би могао бити искључен да је већ био крштен. Да ли би он могао извршити предање Богу? Његово предање Јехови би се могло сматрати важећим само уколико би пре тога прекинуо с небиблијским поступањем. Према томе, особа која је крштена док је у њеном животу постојала једна тако озбиљна препрека с правом може размишљати о потреби да се поново крсти.

Шта се може рећи за особу која у време крштења није чинила грех али је касније због њеног неисправног поступања било неопходно формирати правни одбор? Претпоставимо да она тада тврди да у време крштења није довољно разумела тај корак и да оно зато није било важеће. Када се састану с преступником, старешине не треба да се баве тиме да ли је његово крштење важеће нити да га питају сматра ли своје предање и крштење важећим. Уосталом, он је слушао библијски говор о значењу крштења. Потврдно је одговорио на питања о предању и крштењу. Затим је отишао на место крштења и био подроњен под воду. С обзиром на то, разумно је закључити да је потпуно разумео озбиљност корака који је предузео. Зато ће се на њега гледати као на крштену особу.

Уколико особа није сигурна да ли је њено крштење важеће, старешине јој могу предложити да прочита чланке о крштењу који су објављивани у Стражарској кули и размотрити их с њом. Такође је могу упутити на издања Стражарске куле од 1. марта 1960, стране 159-160 и од 15. фебруара 1964, стране 123-126 (све енгл.), где се детаљније говори о поновном крштењу. Према томе, у извесним околностима (као што је недовољно разумевање Библије у време крштења) оправдано је размишљати о поновном крштењу, а коначну одлуку о томе мора донети сама особа.

О чему треба да размишљају хришћани који намеравају да деле стан с неким?

Свима нам је потребан кров над главом. Међутим, данас многи људи немају свој дом. Због финансијских околности, здравствених проблема или других фактора, понекад је неопходно да шира породица која броји више чланова живи у заједничком домаћинству. У неким земљама, вишечлане породице деле само једну собу и практично немају нимало приватности.

Јеховина организација не пружа дугу листу прописа којима се за све Јеховине слуге одређује шта су прикладне околности за становање. Хришћани су подстакнути да размишљају у светлу библијских начела  када одлучују где, с ким и како ће становати и да ли је то прихватљиво Богу. Која су нека од тих начела?

Најпре треба узети у обзир како ће заједничко становање утицати на нас и нашу духовност. С каквим ћемо особама становати? Да ли служе Јехови? Да ли живе у складу с библијским мерилима? „Не заваравајте се!“, написао је апостол Павле. „Лоше друштво квари добре навике“ (1. Кор. 15:33).

Свето писмо јасно каже да Јехова осуђује блуд и прељубу (Јевр. 13:4). Према томе, у Божјим очима је неисправно да невенчане особе супротног пола спавају у истој просторији. Хришћани не желе да бораве тамо где се толерише неморал.

Надаље, све оне који желе да стекну Божју наклоност Библија подстиче да ’беже од блуда‘ (1. Кор. 6:18). Зато је мудро да приликом избора стана и особа с којима ћемо га делити избегавамо све што би нас могло довести у искушење да се упустимо у неморално понашање. Рецимо да више хришћана спава у истој кући. Да ли би могло доћи до искушавајућих ситуација? Шта ако би се две особе које нису венчане неочекивано нашле саме јер су други који би иначе били ту тренутно одсутни? Слично томе, било би опасно уколико би особе супротног пола које гаје узајамна осећања живеле у истој кући. Мудро је да се тако нешто не чини.

Такође не би било прикладно да разведене особе и даље станују у истој кући. Будући да су имали полне односе док су били у браку, лако би могло доћи до неморалног понашања (Посл. 22:3).

Последњи али подједнако важан фактор који треба узети у обзир јесте како ће околина реаговати на нечију одлуку о заједничком становању. Можда су околности у којима неки хришћанин живи прихватљиве за њега али изазивају негативне коментаре околине. То не треба игнорисати. Нипошто не желимо да својим поступцима нанесемо срамоту Јеховином имену. Павле је то изразио на следећи начин: „Не будите на спотицање ни Јудејцима ни Грцима ни Божјој скупштини, као што и ја свима угађам у свему, не гледајући своју корист, него корист многих, како би били спасени“ (1. Кор. 10:32, 33).

Онима који желе да се придржавају Јеховиних праведних мерила понекад је тешко да пронађу одговарајући стан и особе с којима ће га делити. Међутим, хришћани морају ’испитивати шта је угодно Господу‘. Морају бити сигурни да се у њиховом дому не дешава ништа недолично (Еф. 5:5, 10). То значи да треба да се моле за Божје вођство и да чине све што могу како не би угрозили ничију физичку и моралну добробит или нанели срамоту Јеховином имену.