Да ли је религија одговорна?

ЏОНАТАН Свифт, свештеник и писац с почетка 18. века, написао је: „Имамо сасвим довољно вере да мрзимо, али је немамо довољно да бисмо се међусобно волели.“ Многи тврде да религија заправо подстиче на поделе, а не на јединство. Али не мисле сви тако.

На пример, осмотримо закључак до ког је дошла група истраживача из Одељења за мировне студије на Универзитету Брадфорд у Великој Британији. Ову групу је оформила Британска радио-дифузна корпорација (BBC) како би се дошло до поузданог одговора на питање да ли религија подстиче на мир или на рат.

У објављеном извештају, истраживачи су навели: „Након што смо прегледали историјске анализе стручњака из различитих области, закључили смо да је у последњих сто година вођено само неколико правих верских ратова.“ Овај тим је објаснио да су неки ратови „који су у медијима и другде често приказивани као верски сукоби, то јест ратови због верских разлика, заправо били сукоби вођени због национализма, ослобађања или одбране територије“.

Међутим, многи други сматрају да свештенство отворено или прећутно одобрава и активно подржава многе оружане сукобе, као што ћемо видети из следећих изјава.

● „Изгледа да је религија готово свуда повезана с насиљем... У протеклим годинама то насиље је букнуло међу десничарским хришћанима у Сједињеним Државама, љутитим муслиманима и Јеврејима на Блиском истоку, завађеним хиндусима и муслиманима у јужној Азији, као и међу урођеничким верским заједницама у Африци и Индонезији... Они који су учествовали у тим сукобима очекивали су од религије да им обезбеди политички идентитет и одобри осветничку идеологију“ (Terror in the Mind of God — The Global Rise of Religious Violence).

● „Иронично је то што народи који имају најснажнија верска убеђења често почине најгора злодела... Таква религиозност није успела да спречи високу стопу криминала... Закључак је очигледан: Ако желите да живите у безбедном, пристојном, уредном и ’цивилизованом‘ окружењу, избегавајте места где живе предани верници“ (Holy Hatred).

● Баптисти су много познатији по сукобима него по унапређивању мира... Када су питање ропства [у Америци] и други догађаји довели до подела међу религиозним  деноминацијама а потом и у самој држави у деветнаестом веку, баптисти са севера и са југа подржавали су ратни поход као праведан крсташки рат и сматрали да је Бог на њиховој страни. Баптисти се такође доводе у везу с ратовима са Енглеском (1812), Мексиком (1845) и Шпанијом (1898), правдајући се да су последња два ’вођена како би се потлаченим људима вратила верска слобода и отворила нова подручја за мисионарско дело‘. Суштина није у томе да су баптисти желели рат више него мир, али када су ратови постали реалност, они су их углавном подупирали и учествовали у њима“ (Review and Expositor — A Baptist Theological Journal).

● „Историчари запажају да је религија као повод за рат присутна у готово свим периодима историје и скоро свим народима и културама света, и то обично на обе зараћене стране. Исконски повик ’богови су на нашој страни‘ један је од најстаријих и најснажнијих подстицаја на борбу“ (The Age of Wars of Religion, 1000-1650 — An Encyclopedia of Global Warfare and Civilization).

● „Верске вође... треба с више критицизма да размисле о свом пропусту да пруже боље вођство и подрже праве вредности своје религије... Тачно је да све религије теже за миром, али је питање да ли су оне икада испуниле ту улогу“ (Violence in God’s Name — Religion in an Age of Conflict).

Током историје, свештенство свих главних религија хришћанског света (католичке, православне и протестантске) изнедрило је небројено много редовних и војних свештеника који су подизали морал војним трупама и молили се за умрле и тешко рањене — и то на обе зараћене стране. Својом подршком су одобравали крвопролиће и благосиљали све војне снаге.

Неки можда и даље сматрају да религија није одговорна за ратове. Међутим, поставља се питање: Да ли је религија успела у својим настојањима да уједини свет?

[Оквир на 5. страни]

„Велечасни др Чарлс О. Итон, пастор Баптистичке цркве у авенији Медисон, јуче је са проповедаонице објавио да ће парохијска кућа при цркви бити претворена у регрутни центар за мушкарце који желе да приступе војсци или ратној морнарици.“

„Он је био један од десетине свештеника у граду који су држали ратне проповеди за време редовне службе недељом ујутру и који су подстицали мушкарце и жене да покажу своју лојалност држави и демократији тако што ће се првом приликом ставити на располагање. На многим црквама су биле истакнуте заставе“ (The New York Times, 16. април 1917).