Сукоб који је изменио мој живот

ИСПРИЧАО МАЈКЛ МОЛИНА

’Република Вијетнам одликовала је подофицира морнарице Молину Вијетнамским витешким крстом‘, известиле су војне новине „Tester“ из Мериленда, САД. ’Молина је касније добио и златну звезду, то јест Медаљу за заслуге, као награду за неустрашивост и одлучност коју је показао током још једног жестоког окршаја. Дана 6. јуна 1968, спречио је да једно важно упориште падне у руке герилаца Вијетконга, након чега је поново одликован златном звездом.‘

СВЕУКУПНО, летео сам у 284 борбене мисије и добио сам 29 одликовања. Сада као хришћанин, учествујем у другачијем ратовању, за које Библија каже: „Оружје нашег ратовања није телесно“ (2. Коринћанима 10:4). Желео бих да вам испричам како је дошло до такве промене у мом животу.

Чини се да у мом родном граду, Чикагу, који се налази на северу Илиноиса, увек дувају снажни ветрови с језера Мичиген. На дан када сам рођен, 1. фебруара 1947, није било само ветровито већ и ледено хладно. Пошто је мој отац учествовао у Другом светском рату, два војна лекара помагала су мојој мајци приликом порођаја. Када сам имао десет година, преселили смо се у Лос Анђелес, где су родитељи уписали мог старијег брата, сестру и мене у католичку школу.

Одрастао сам играјући бејзбол и фудбал на улицама и пољанама. Играли смо се и рата, користећи ручно направљене дрвене пушке и митраљезе. Шездесете године 20. века, када сам кренуо у средњу школу, биле су обележене радикалним променама у размишљању и ставовима. Атентати на друштвене и политичке вође, као што је убиство председника Сједињених Држава 1963. године, затим протестни маршеви, спаљивање америчке заставе и насилне демонстрације, били су свакодневна збивања у то време. Док сам био у школи, попут већине мојих другова из разреда бојао сам се да ће ме позвати у војску.

Кратко након што сам матурирао 1966, добио сам позив за регрутацију. Утврђено је да сам способан за војску. Међутим, нисам био додељен копненој војсци, већ ратној морнарици. Пошто сам био одушевљен хеликоптерима, добровољно сам се јавио да постанем члан посаде нове ескадриле морнаричких борбених хеликоптера. Након кратке обуке, у новембру 1967, стигао сам у Сајгон, главни град Вијетнама.

 Прва ратна искуства

Убрзо по доласку пребачен сам на мали пољски аеродром, где су се налазила четири војна хеликоптера. Наш одред је бројао 30 маринаца. Неки су спавали на аеродрому, док смо ми остали били смештени у једној кући на спрат која је од аеродрома била удаљена 16 километара. Прве ноћи су ме изненада пробудили меци који су пробијали зидове зграде. Скотрљао сам се с пољског кревета и неколико секунди лежао непомично на поду. Кад сам зачуо пуцњаву одозго, попео сам се степеницама на кров где ми је неко дао пушку. Остатак ноћи смо се борили, босоноги и у доњем вешу.

Након тешке тродневне борбе, опкољени и потпуно одсечени од одреда, остали смо без хране, воде и са врло мало муниције. Наш официр нам је издао наређење: „Чим сване, брзо ћемо трчати према аеродрому.“ Морали смо да прођемо кроз градић који је био у пламену. Док смо се пробијали кроз њега, чули смо пушке и митраљезе. Свуда унаоколо лежали су лешеви.

Коначно смо успели да стигнемо до аеродрома, где ситуација није била много боља. Ископали смо стрељачке заклоне око аеродрома и покушали да одбранимо тај положај. Војници Вијетконга су неколико пута пробили нашу предњу линију одбране и упали на аеродром. Убили су многе, укључујући и официра који је командовао нашим одредом. Ја сам у заклону провео неколико седмица. За то време, ниједном се нисам пресвукао нити окупао. На крају нас је један хеликоптер евакуисао на друго место.

Након тих првих дана борбе, одлучио сам да постанем стрелац, што значи да би мој задатак био да пуцам из хеликоптера у лету. Након обуке која је трајала неколико дана, постао сам члан једне посаде. Борбени летови су били део свакодневице, понекад сам учествовао у три до четири акције дневно.

Последице рата

Био сам шокиран гледајући толико убијање. У исто време, размишљао сам о антиратним протестима који су се одржавали код куће. Па, зар се ми не боримо за слободу? Зар не ризикујемо своје животе да би други могли да живе боље? Ипак, питао сам се где је правда у том рату. Ко ће имати користи од њега? Вијетнамски народ? И пре него што смо ми дошли, они су претрпели многе године рата. Сада је било само још више смрти и патње.

Био сам млад и нисам разумео да се иза рата крију политички интереси. Нисам имао времена ни да размишљам о томе. Знао сам само да треба да учествујем у акцијама и извршавам задатке за које сам био обучен. Маринци су имали обичај да кажу: „Обучени смо да се боримо, не да размишљамо.“ Па ипак, обећао сам себи да ћу, ако преживим, предузети једно озбиљно истраживање да бих сазнао зашто смо учествовали у том рату.

 Рат у Вијетнаму унео је у мој живот још нешто неочекивано — дрогу. Као тинејџер, пушио сам цигарете, викендом сам пио пиво и виски и ишао сам на забаве, али никад нисам узимао дрогу. У Вијетнаму су се ствари промениле. Неки од мојих другара су ми говорили: „Што да не, Мајк? Ионако ћеш сутра добити метак у главу.“ Зато сам им се повремено придруживао.

Али, борба и халуциногене дроге никако не иду заједно, тако да сам се заклео себи да их нећу узимати пред полазак у акцију. Међутим, кад бих се вратио у базу, осећао сам потребу која ме је нагонила да узимам дрогу.

Повратак кући

Када сам се у октобру 1970. вратио кући у Калифорнију, имао сам потпуно другачији став према животу. Иако сам се придружио војсци да бих се борио за слободу, осећао сам се искоришћеним. Вратио сам се огорчен и пун мржње. Нисам могао да се уклопим у друштво и нисам више био патриота.

Дане сам проводио у гаражи мојих родитеља где сам сређивао свој мотоцикл, пушио марихуану и узимао друге дроге. Размишљање о мојој ситуацији и о ономе што се дешавало у Вијетнаму само ме је гурало у још дубљу депресију. Савест је почела да ме узнемирава. Све више сам желео да испитам разлоге за рат у Вијетнаму.

Пошто је влада у то време ратним ветеранима давала финансијску помоћ ради даљњег образовања, уписао сам се на колеџ, а касније и на Калифорнијски универзитет у Лос Анђелесу. Неки од пријатеља које сам тамо стекао, учествовали су у демонстрацијама против рата у Вијетнаму, док су се други борили у њему. Водили смо дуге разговоре о рату и стању у свету. Нико није имао задовољавајуће одговоре. Сви смо били прилично збуњени.

Настојање да помогнем другима и себи

Многи од нас су имали емоционалне и психичке проблеме. Желео сам да некако помогнем другима. Зато сам за главни предмет на студијама изабрао психопатологију. Одлучио сам да се на неки начин искупим за то што сам био толико умешан у рат и убијање. Почео сам да радим у установама где су лечене особе с психичким поремећајима.

На универзитету је било лако доћи до дроге и многи су је користили. Увидео сам да је она узрок многих проблема. Пошто сам желео да будем успешан студент и да помажем особама које су имале психичке проблеме, престао сам да узимам дрогу и своје време и енергију посветио сам учењу и раду. Међутим, као психотерапеут, видео сам само делимично побољшање код пацијената.

Био сам потпуно разочаран у систем и оптерећен тешком грижом савести. Настојећи да пронађем утеху, почео сам да се молим и да идем у цркву. Пошто на мисама у католичкој цркви нисам много научио, почео сам да одлазим у цркву ноћу. Ушао бих унутра, запалио свећу и молио се испред кипова. Једна статуа представљала је Исуса на крсту, а друга Марију с бодежом у срцу. Били су ту и ликови неких који су сматрани свецима.

Размишљао сам: ’Како је овде мрачно и суморно! Зар би Божји дух стварно могао бити на овом месту?‘ Жудео сам за одговорима и охрабрењем. Видео сам толико патње. Зато сам једне ноћи изашао из цркве и отишао у парк да се молим. Подигао сам поглед ка звездама и вероватно први пут у животу упутио усрдну молитву свом Створитељу.

Упознавање библијске истине

Да бих се мало одморио од напорног рада у болници, једног викенда сам отишао у посету свом старом пријатељу Гарију. Седели смо у дневној соби и гледали вести. Било је говора о оптужбама против председника Никсона. Гари и ја смо причали о корупцији која прожима сваку пору друштва, и ја сам споменуо да се осећам превареним када се ради о рату у Вијетнаму.

Гаријева супруга Алва чула је наш разговор и дошла је из кухиње. Рекла је да догађаји попут оних о којима смо нас двојица причали представљају испуњење библијских пророчанстава. „Какве везе председникови проблеми могу имати са  пророчанствима из Библије?“, питао сам. Алва је објаснила да ће Божје Краљевство са Исусом Христом на челу ускоро заменити све непоштене владавине и да ће људи вечно живети у миру, на земљи која ће бити претворена у рај (Данило 2:44; Откривење 21:3, 4). Споменула је молитву Оченаш, у којој се молимо да Божје Краљевство дође и да се Божја воља врши и на земљи као на небу (Матеј 6:9, 10).

Било ми је јасно да нам је заиста неопходно Божје вођство да бисмо имали бољу владавину и живели у истинском миру (Проповедник 8:9; Јеремија 10:23). Што се тиче могућности да људи живе вечно, сетио сам се да сам учио да се атоми од којих се састоји наше тело мењају у релативно кратком периоду. Мада су ми неке ствари о којима је Алва говорила звучале невероватно, моја радозналост је била пробуђена. Желео сам да се искупим за многе лоше ствари које сам учинио и да помогнем да се олакша патња других. Алва је предложила да дођем у Дворану Краљевства, где бих могао да научим више.

Тамо сам упознао Била Акину који је служио као пуновремени јеванђелизатор. Он је током Другог светског рата био у морнарици, тако да смо имали нешто заједничко и осећао сам да би могао да ме разуме. Што је најважније, добро је познавао Библију. Он и његова супруга су ми помоћу ње одговорили на многа питања. Што сам више учио, постајало ми је све јасније да сам, иако је мој труд у помагању оболелима био добронамеран, могао да им пружим само привремено олакшање. С друге стране, помагање људима да стекну тачно спознање из Библије за њих би значило вечни живот, ако би показали веру и живели у складу с тим спознањем (Јован 17:3).

Бил је проучавао Библију са мном користећи као помоћно средство књигу Истина која води до вечног живота. У јулу 1974, крстио сам се у знак предања Богу. Шест месеци касније постао сам пионир, како Јеховини сведоци називају пуновремене јеванђелизаторе. У међувремену сам прекинуо студије на универзитету и престао сам да радим у болници. Да бих се издржавао, ноћу сам чистио банке (1. Солуњанима 4:11). Моји пријатељи и породица мислили су да сам полудео.

Након што сам око годину дана служио као пионир у Калифорнији, почео сам да размишљам о томе како бих могао да још потпуније служим Јехови. Одредио сам да ми циљ буде мисионарска служба у некој страној земљи. Служио сам као пионир још неколико година, а затим сам позван да похађам Библијску школу Гилеад, која се тада налазила у Бруклину. Дипломирао сам 11. марта 1979. на Лонг Ајленду у Њујорку, као полазник 66. разреда те школе.

Промена доделе

Након дипломирања, послат сам у Гватемалу, где сам око годину дана служио као мисионар. Затим сам позван да радим у малој штампарији у подружници Јеховиних сведока у главном граду, Гватемали. Године 1981, оженио сам се Лупитом, која је служила као пионир, а након венчања смо наставили да заједно служимо у подружници. Штампарија у Гватемали је престала с радом 1996, када смо све наше публикације почели да добијамо из мексичке подружнице.

Наставио сам да служим у подружници и након што се 1984. родила наша ћерка Стефани, а три године касније и син Мичел. Није лако живети ван подружнице и сваки дан путовати на посао десет километара. Али велика је предност служити у том својству, а моја породица ми је увек пружала велику подршку.

 Лупита и Стефани су сада пионири, а Мичел је крштени објавитељ. Он ће ове године завршити занатску школу, а циљ му је да након тога започне с пуновременом службом. Свестан сам да посебне предности које имамо нису резултат наших способности, већ да смо их добили захваљујући Јеховиној незаслуженој доброти. Он је Бог пун љубави и користиће свакога ко показује спреман дух и тражи његово вођство.

Понекад нас питају како успевамо да као породица будемо толико активни у служби и да се истовремено бринемо за своје материјалне потребе. То постижемо тако што радимо током годишњег одмора. Осим тога, увек смо се трудили да имамо ’једноставно око‘ у погледу материјалних ствари, обраћајући се Јехови за помоћ и уздајући се у њега, стално тражећи његово вођство (Матеј 6:25-34; Пословице 3:5).

Ношење оружја давало ми је осећај моћи, тако да сам стално свестан потребе да развијам понизност. Сатанин систем ствари ме је поучио да мрзим и убијам, да будем сумњичав, агресиван и неповерљив. Али Јехова ми је показао милосрђе и лојалну љубав, за шта сам веома захвалан. Одлучан сам да наставим да ходим путем мира и да показујем љубав и саосећање према свима (Матеј 5:43-45; Исаија 2:4).

Није ми било лако да се променим. Ипак, научио сам да будем мирољубив. Такође, уз Божју помоћ сам успео да изађем на крај с ноћним морама које су биле последица ратних искустава. Свим срцем се радујем времену када ће ратовима и сукобима доћи крај (Псалам 46:10). Док чекам то време, срећан сам што учествујем у делу којим се спасавају животи, наиме у помагању људима да упознају нашег великог Дароваоца живота, Јехову Бога.

[Слике на 12. страни]

Био сам стрелац из хеликоптера

[Слика на 14. страни]

Са Билом Акином и његовом супругом Елоизом, 1978.

[Слика на 15. страни]

За штампарском пресом у подружници у Гватемали, 1982.

[Слика на 15. страни]

Данас са Лупитом, Мичелом и Стефани

[Слика на 15. страни]

Са супругом у служби проповедања